Луиђи Керубини: Медеја

Базирана на Еурипидовој, као и на истоименој Корнејевој драми, ова опера написана у жанру француске опере-комик, дакле са неколико говорних делова, настала је у освит француске револуције. Либрето је написао Франсоа-Беноа Офман, који је у дело унео нешто од окружујуће револуционарне атмосфере. Наиме, 1792. године усвојен је закон о разводу, на основу неподударности брачних партнера или заједничке одлуке о растајању. На одређени начин, Медеја која тако снажно, и у крањој инстанци насилно одбацује контролу мушкарца, као да је у свом лику садржала нешто од револуционарне побуне Олимп де Гуж, а мање атмосферу директората, односно 1797. године када је опера после пуно перипетија коначно представљена париској публици у Театру Фејдо у Паризу. Вероватно је та промена ситуације, односно смиривање револуционарног жанра, донекле одговорна и за то што је дело примљено млако, тако да се у XX веку, као и на снимку из Вексфорда, најчешће изводи у италијанском преводу, са речитативима који су заменили говорне одломке. Италијанску верзију је приредио Карло Зангарини за премијеру у Скали 1909. године, а њу је користила и Марија Калас за своју обнову 1953. године у Фиренци, када је својим наступом дефинитивно вратила ово дело у стандардни оперски репертоар. Она се данас и сматра највећом Медејом модерног доба, а неколико минута њеног наступа у Театру у Епидаурусу у овој роли су снимљени и на филмској траци 1962. године.

Револуционарни набој није имао одјека само у либрету, већ и Керубинијевој музици пре свега на плану односа гласа и оркестра. Италијански композитор, наиме, наставља тамо где је Глук стао правећи мелодије солиста независнијим од оркестра, често да би постиго снажан и хиперболичан драмски ефекат са посебним акцентом на насилне емоције и догађаје.

Уредница Ксенија Стевановић