Разум и осећајност

Овај италијански виолиниста и композитор, рођен је у Торину 1731. године, где је провео највећи део живота. Виолину је учио код Ђованија Батисте Сомиса, утемељитеља познате пијемонтске школе свирања на овом инструменут, да би са само десет година постао виолиниста Театра Ређо. Касније ће постати први виолиниста Краљевске капеле, а по налогу краља Карла Емануела III послат је у Рим, како би изучавао умеће контапункта. Током педесетих и шездесетих година 18. века као солиста је са великим успехом наступао на Духовним концертима у Паризу, док се у Лондону осим као виолиниста, представио и у улози диригента, наступајући у Краљевом позоришту и сарађујући са Јоханом Кристијаном Бахом и Карлом Фридрихом Абелом. По повратку у Торино, Пуњани се поред извођаштва, посветио и педагогији, обучавајући умећу свирања на виолони читав низ истакнутих солиста, а пре свих Ђованија Батисту Виотија. Са овим младим уметником, Пуњани се упутио на турнеје по Швајцарској, Немачкој, да би на крају стигли до Санкт Петербурга и Москве. Гаетано Пуњани, је осим као виолиниста, био активан и као композитор. Успех су постигла његова сценска дела - опере Нанета и Лубино, или Адонис и Венера, које су настале за прославе венчања на савојском двору, али и бројна камерна остварења. Ипак, током Пуњанијевог живота, његов композиторски рад је био у сенци извођачких успеха. Стручна јавност није довољно добро познавала његов опус, те је почетком 20. века, чувени виолиниста Фриц Крајслер изводио сопствену композицију, тврдећи да ју је компоновао Пуњани. Тек 1935. године је Крајслер открио превару, изазвавши неверицу у јавности, која је насела на његов трик. Касније је Крајслер променио име ове композиције, која је постала позната под називом Прелид и Алегро у стилу Гаетана Пуњанија.

Стилски, камерне композиције Гаетана Пуњанија поседују сличности са делима Бокеренија и Самартинија, док су његова симфонијска дела у потпуности прожета карактеристичним осећајима за драматичност својствену појединим италијанским ауторима. Када је реч о музици за виолину, коју је и најбоље познавао, користио је мелодијске могућности инструмента, посебно наглашавајући продужене, сензибилне фразе. Као врсни извођач, користио је проширен регистар инструмента, свирајући у пасажима ноте које се други композитори нису усуђивали да запишу. Његов Концерт у А дуру који ћете слушати у вечерашњој емисији објавио је 1783. године париски издавач Сибер, а интересантно је да се у њему препознају утицаји не Пуњанијевих претходника, већ наследника - тачније младог Виотија. Виоти је у то време већ са успехом објавио своје концерте за виолину за истог париског издавача и претпоставља се да му је понудио и дело свог учитеља. Овај Пуњанијев концерт, један од пет сачуваних, уједно је и највиртуознији од свих.

Уредница Ивана Неимаревић