Музика 20. века

Овај амерички аутор рођен 1910. године, спада у ред најизвођенијих композитора прошлог века. Његов стил је увек остао везан за лиризам и тонални музички језик, као и за традиционалне форме.

Од своје седме године, Барбер је показивао изузетан таленат за музику. Његова тетка је била Луиз Хомер, водећи амерички контраалт свог времена и солистикиња Метрополитен опере, те је Барбер од најранијег детњиства био заинтересован за позориште и за вокалну музику. Као десетогодишњак, на пример, написао је оперету Ружино дрво на либрето кувара који је радио за његову породицу. Луиз Хомер и њен супругу Сидни Хомер, композитор популарних песама, који је извршио велики утицај на Барберову естетику, подржали су младог Барбера да са четрнаест година упише новоосновани Кертис Институт за музику у Филаделфији. Године 1928, током студија на Институту упознао је Ђан Карла Менотија, који ће постати његов професионални и животни партнер. Мери Кертис Бок, оснивачица Института је после дипломе постала Барберова заштитница, финансијски га помажући и промовишући његову каријеру. Каријера овог америчког композитора кренула је узлазном путањом почеком тридесетих година прошлог столећа, када су награђене његова виолинска соната и Увертира Школа за скандал, ауторово прво веће објављено дело. Потом је добио Римску награду која му је омогућила да од 1935. до 1937. године борави у Америчкој академији у овом граду. Дела су почела да му се изводе и на Салцбуршком фестивалу. А доказ да је освојио међународну сцену дошао је са Тосканинијевим извођењем и јавним преносом на радију, 1938. године Барберовог Есеја број 1 и Адађа за гудаче после чега су готово све његове композиције настајале као поруџбине важних и улгедних извођача и ансамбала. Барбер је између 1939. и 1942. године био професор на Кертис Институту, али педагогија га није испуњавала, те се у каснијој каријери није више бавио овим позивом. Његова заштитница Мери Бок је омогућила Барберу и Менотију да 1943. године купе кућу у држави Њујорк коју ће назвати Каприкорн и ово место ће постати поприште Барберове најкреативније стваралачке фазе, као и место сусрета бројних уметника и интелектуалаца. У послератним годинама композитор је као представник америчког музичког естаблишмента примао бројне важне поруџбине и почасти. Био је двоструки добитник Пулицерове награде - за Клавирски концерт и оперу Ванеса, али је у позном периоду каријере отишао у самовољну изолацију после неуспеха који је 1966. године доживела његова трећа опера Антоније и Клеопатра у Метрополитен опери. До своје смрти 1981. године, радио је на ревизији овог дела у које је дубоко веровао.

Уредница Ксенија Стевановић