Разум и осећајност

Иако је пре свега био црквени музичар, Леополд Хофман је постао једна од најцењенијих фигура у музичком животу Беча и плодан композитор инструменталне и концертантне музике. Музику је учио код Франтишека Туме и Георга Кристофа Вагензајла, а прво намештење добио је у црвки Светог Михајла, да би потом постао капелмајстор цркве Светог Петра. У то време, Хофман је постао и учитељ музике царске породице, а 1772. године заузео је једну од најпрестижнијих позиција у престоници, место капелмајстора Катедрале Светог Стефана. Ту се задржао више од двадесет година, а интересантно је да је Моцарт 1791. године, на сопствени захтев, постао Хофманов помоћник без новчане накнаде, као асистент-капелмајстора Катедрале Светог Стефана. У то време, Хофман је био тешко болестан и Моцарт се надао да ће по смрти старијег колеге наследити његову позицију. Ипак, Хофман је надживео младог композитора и остао је капелмајстор бечке Катедрале, до своје смрти 1793. године.

Најраније познате композиције овог аутора настале су крајем педесетих године 18. века и укључивале су симфоније, концерте за флауту и неколико мањих духовних дела. Већ током шездесетих година његова репутација се проширила изван граница Хабзбуршког царства, када је у Паризу штампано шест Хофманових симфонија.

Овај композитор је дао велики допринос развоју симфонијског жанра у Бечу. Једна од његових најпрепознатљивијих иновација је било увођење лаганог увода на почетку првих статова, што је пракса коју је потом преузео и Хајдн. Током читаве каријере је компоновао и троставачне и четвороставачне симфоније, у којима је често први став био у лаганом темпу, по узору на старији облик Sonate da chiesa. Врло је вероватно да су симфоније овог аутора била извођене у црквама, јер је савременик, Доктор Барни, записао да је у катедрали током своје посете Бечу 1772. године, чуо неколико ових дела. Такође, четири Хофманове Симфоније пасторале, су биле извођене као увертире за Божићне мотете.

Музички језик Леополда Хофмана представља амалгам бечких, северно-италијанских и манхајмских елемената, а стилски и структурно је близак раним делима Јозефа Хајнда. Ипак, по духу и грациозности, неки истраживачи их чешће пореде са Моцартовим симфонијским остварењима.

Уредница емисије: Ивана Неимаревић