Хроника Трећег програма

Са најзнaчајнијег македонског филмског фестивала „Браћа Манаки", који је одржан од 23. до 30. септемба у Битољу, Дејан Петровића издваја остварења Операција венчање израелске ауторке Анат Залмансон Кузњецов и Забава британске редитељке Сали Потер.

Филм Операције венчање евоцира сада већ давне, али и даље драматичне догађаје од пре готово пола века: у Лењинграду почетком седамдесетих година 20. века неколицина совјетских Јевреја долази на идеју да побегне из „црвеног царства" било где, а то ће реализовати тако што ће отети празан авион и затражити азил у првој слободној суседној земљи. Сценарио и развој околности необично налик овогодишњем грузијском остварењу Таоци с којим дели мноштво сличности, али и одређене разлике, сада са безбедне временске и географске дистанце обрађује те критичне дане и године. Упркос повременим стилским недоследностима и одвећ фамилијарном приступу изузетно деликатној теми, овај филм представља вредно сведочанство епохе.

Филм Забава доноси забавну и проницљиву, али индиректно и опору студију карактера, где имамо прилике да изблиза посматрамо раскошан дијапазон ликова из британског високог друштва. Ово камерно и минималистички постављено црно-бело остварење доследно следи увелико постојећа, а нека од њих (у распону од Поланског и Момчиловића) и знатно успелија сецирања психолошког и менталног стања житеља једне заједнице, кроз забаву коју је поводом избора на место министра у сенци организовао времешни брачни пар, позвавши у то име неколицину заједничких вишедеценијских колега и пријатеља.

* * *

Књигу Ане Расел Омаљев Стојимо разједињени: дискурси „Прве" и „Друге" Србије о идентитету, прошле године је објавила издавачка кућа Ибидем Верлаг из Штутгарта. Иначе, ауторка књиге је критичарка и креативна директорка Савремене балканске уметничке агенције у Лондону, а ова студија базирана је на њеној докторској дисертацији Конструкција Другог - дискурси о Европи и иденитету код „Прве" и „Друге" Србије. У својим истраживањима Ана Расел Омаљев се превасходно ослања на анализу дискурса, као и (у мањој мери) на антропологију и лингвистику, како би обухватила процес формирања идентитета у пост-милошевићевској Србији, и то онако како то представљају интелектуалне елите у њиховим јавним дебатама око питања као што су национални идентитет и европске интеграције. По речима Александра Павловића: „Укупно узевши, ова књига трезвено идентификује главне дискурзивне стратегије које су циркулисале у српској јавној сфери и успева да омеђи идеолошки спектар српског друштва сводећи га на две антитетичке позиције. Ипак, утисак је да је њен шири и амбициознији циљ да се расветле структуре моћи и трансцендира ова дуалистичка логика... Док је супротстављање Прве и Друге Србије из аналитичких разлога и зарад јасноће оправдано, такође постоји тенденција да се оне представе као две главне политичке фракције, што је мање оправдано. Читалац је могао бити боље обавештен о неједнаким позицијама које заступници ове две идеологије заузимају - Прва Србија је блиска доминантном дискурсу и раширенија међу онима који заузимају истакнуте јавне положаје у академској и друштвеној сфери, а поготово у политичким партијама; Друга Србија, са своје стране, превасходно представља појам који је користила група антиратних интелектуалаца и активиста од 1992. до 1995. године, и његова каснија употреба била је пре симболичка и, чак, пежоративна када је реч о њиховим опонентима, те су ови интелектуалци били, а делимично и остали на маргини, уз релативно краткотрајан раст њиховог политичког ауторитета кроз Грађански Савез Србије у првим годинама након пада Милошевићевог режима".

Уредница емисије Тања Мијовић.