Музика протестантске цркве у 18. веку

Карл Фридрих Гесел рођен је 1724. године у Либштату, у кнежевини Саксонији, а са двадесет осам година прихватио је положај музичког директора у оближњем граду Цитау, где је остао све до своје смрти 1793. Кнежевина Саксонија одиграла је кључну улогу у заштити Мартина Лутера и првих теолога протестантизма, а њени владари постали су једни од најватренијих заговорника нове цркве. Сам град Цитау имао је богату традицију протестантске музике захваљујући низу виђених композитора ангажованих у овом граду током 17. века, попут Адама Кригера и Кристофа Демантиуса, који су уједно изградили и снажан центар музичке педагогије. Цитау је, међутим, готово уништен у Седмогодишњем рату, 1757. године, када су разорене и велике Зилберманове оргуље које су служиле на понос граду. Као капелник цркава у Цитау, Карл Фридрих Гесел имао је дужност да компонује циклусе литургијских кантата, те је његов опус вероватно био вишеструко већи од тек прегршт сачуваних дела - седам мотета и десет кантата - која се чувају у библиотеци у Дрездену. Геселова кантата 'Нису сви јеванђељу верни' плени богатством музичких идеја и својим еклектичним стилом илуструје нове тенденције у жанру протестантске литургијске кантате средином 18. века. Поред ефектне употребе хорске декламације у унисону и успелих тонских сликања, треба истаћи сопранску арију која пред извођачицу поставља високе техничке захтеве и по идиому је блиска опери тог доба.

Један од најважнијих уметничких израза реформисане цркве, у складу са духом нових теолошких погледа, била је пасијска музика, односно композиције које су у фокус стављале Христове патње на Голготи, нудећи притом теолошке рефлексије на овај догађај. Иако су у почетку доминирале ораторијумске пасије писане за богослужење у лутеранским црквама, током 18. века развијен је и жанр пасијског ораторијума, који, за разлику од претходног модела, није користио текст јеванђеља већ се базирао искључиво на поетским, неретко интимним рефлексијама на тематику Христовог страдања. У овом виду пасијске музике препознајемо популарност нове поезије и естетике Empfindsamer стила, као и утицај галантног музичког идиома, потеклог из опере. Као парадигматичан може се навести Пасијски ораторијум из пера Јохана Ернста Баха, једног од најмлађих композитора из чувене породице и даљег рођака Јохана Себастијана Баха. Јохан Ернст Бах радио је и као црквени музичар у родном Ајзенаху, и као дворски музичар на војводском двору у Вајмару, спајајући тако две каријере које су за његове претходнике по правилу искључивале једна другу.

Срђан Атанасовски