Волфганг Амадеус Моцарт: Дон Ђовани

Насловну улогу тумачи баритон Филип Сли. Бас Науел ди Пјеро је Лепорело, док сопран Елеонора Бурато наступа као Дона Ана. Тенор Павол Бреслик је Дон Отавио, сопран Изабел Ленард тумачи лик Дона Елвире. Сопран Жули Фукс је Зерлина,а бас Кшиштоф Бачик је Мазето, док бас Дејвид Ли изводи лик Комтура. Вокалним ансамблом English voices и оркестром Cercle de l harmonie диригује Жереми Рорер.

Иако је Моцарт ово остварење означио као оперу буфо у два чина, са додатном одредницом драма ђокозо, композиторова намера није била да само ишчита комичне елементе. Он је настојао да слојевито разради проблематику супротстављања човекових етичких начела и његових природних нагона, те да прожимањем традиција опере буфо и серије, комични сиже трансформише у истинску драму, односно трагедију. Због тога је драматургија овог остварења изузетно комплексна, а идејни конфликти и драмска акција су остварени преплитањем три различита тока - трагичног, драмског и лирско-комичног. Финала чинова нарочито упућују на нови вид Моцартове музичко-драмске концепције, која подразумева низ музичких нумера прецизне драмске усмерености и функције. Комплексна психолошка структура ликова и истицање трагичних ситуација комичним сценама јесу кључне карактеристике овог дела.

Моцартов третман лика Дон Ђованија, естетички аспекти дела, али и политичка, социјална и филозофска димензија ове опере, провоцирали су публику и критику од тренутка њеног настанка. Гуно је дело назвао „неупоредивим и бесмртним ремек-делом... без иједне мане, непрекинутим савршенством".

Неки теоретичари су у лику Дон Ђованија препознали хероја ере Просветитељства - снажну фигуру која се опире конвенцијама, цркви, ригидном друштвеном поретку и идеји да човек мора да пати на овом свету како би заслужио место у Рају. Али Дон Ђовани није херој - упркос шарму и духу, он је бескрупулозан, неодговоран, непоштен и без трунке кајања спреман да повреди људе око себе. Управо у тој моралној амбиваленцији и лежи потенцијална енергија овог дела - ми, као публика, са једне стране смо очарани Дон Ђованијевом сигурношћу, продорношћу и жељом за животом, али смо у исто време и шокирани његовом нарцистичком неодговорношћу.

Уредница Ксенија Стевановић
Аутор текста Ивана Неимаревић