Мисао и дело Љубомира Тадића – говори Јован Бабић

Своју књигу Загонетка смрти Љубомир Тадић почиње тврдњом да је то човекова највећа загонетка коју он „од давнина" покушава да реши. Смрт је не само загонетка већ заправо тајна у правом смислу речи, а људска заинтересованост, па и опчињеност том тајном (или покушајем да одгонетне загонетку) сложенија је него што се види на први поглед. У једном смислу смрт, као крај или прекид живота, јесте нешто од највеће практичне важности: то је тачка у којој више не можемо да планирамо будућност јер будућности, барем у практичном смислу, више и нема. И док нас почетак живота много мање занима (иако је почетак у филозофском смислу једнако мистериозан као и крај, ако не и мистериознији - јер оно што настаје може, по истој логици, и нестати, али питање како нешто настаје тиме није ни дотакнуто), крај живота је повезан и са многим другим практичним питањима, и то не у смислу незавршених животних планова усред прекида живота. Та друга питања се односе делом на оно што је у смрти тајна, као што је и живот тајна, а делом на друга питања повезана са временом и, понајвише, са оним што, у вези са временом, можемо назвати капацитет слободе као моћи да се у стварности повеже нешто што је само замишљено са учинком тог замишљања у стварносном садржају будућег времена. Смрт тако представља прекид са будућношћу, прекид континуитета живота као делатности постављања циљева и покушавања њихове реализације (на основи слободе као моћи да се циљеви постављају и покушају стварно реализовати), сматра Јован Бабић. Зато је смрт, не само у доживљају него и сасвим практично, директније повезана са процесом живота, који је усмерен на будућност и у коме нека тајна настанка више и нема реалну практичку већ само филозофску важност и занимљивост.

Од следећег четвртка, 28. септембра, почињемо емитовање снимака са научног скупа „Филозофија медија. Медији и алтернатива" који је недавно одржан у Јагодини.

Уредница циклуса Тања Мијовић.