Мисао и дело Љубомира Тадића – говори Зоран Видојевић

Сврставајући Љубомира Тадића међу наше најбоље ауторе из области филозофије политике и права, те га карактеришући као парадигму блоховског човека усправног хода, Зоран Видојевић наводи низ складних преклапања Тадићевог живота и дела. Од посебног је значаја разматрање односа ума и ауторитета, као и врсте ауторитета у Тадићевој књизи Традиција и револуција. Аутор наглашава значај преласка власти од ауторитета ка суверенитету народа у смислу демоса. Он истиче да је „слобода за покорност" битно обележје стварности слободе у домаћим и глобалним размерама, као и да су „стицање и право својине" добили религиозну потврду. Неизбежно је било да се у тој књизи постави и питање односа револуције и једнакости, а још више револуције и насиља. Данас су социјалне неједнакости безмало у целом свету огромне и изразито нечовечне, а насиље је компромитовало готово сваку досадашњу револуцију, те је било један од главних узрока њихових пропасти. Став професора Тадића да „цела либерална идеологија почива на зависности слободе и једнакости од приватне својине" осликава суштину псеудолиберализма.

Осим тога, како наводи Видојевић, Тадић је подробно обрадио разлике између филозофије ума и филозофије среће, као и разлике у схватању времена између будизма и европских религија и филозофија. Посебну пажњу је посветио третману зла у различитим филозофијама, док се у књизи Загонетка смрти првенствено бавио Хегеловим и Хајдегеровим схватањем смрти. Посебно су занимљиве Тадићеве критике оних ставова немачкоих филозофа који су у знаку идолатрије „херојске" смрти, митологизације рата, уздизања до светости ратне државе и свођења смрти на нешто небитно. Насупрот њима, Тадић је издвајао Сартрову мисао да прави људски живот почиње „с оне стране очајања", као и другу, подложну критици, да је човек „осуђен на слободу".

Следећег четвртка, 7. септембра, емитоваћемо снимак излагање под називом „Тадићев наук о демократији" које је на овом научном скупу одржао Триво Инђић.

Уредница циклуса Тања Мијовић.