Александaр Милосављевић: Позоришне актуелности

Не одустајући од својих основних тематских интересовања - стварности и живота сведених на фрагменте и испуњених увек истим садржајима: незадовољством, фрустрацијама, осујећеношћу, сукобима са заједницом која најчешће одбија да разуме појединца, сломом досадашњег система вредности, личним кризама условљеним општом друштвеном ситуацијом, сударима с предрасудама, дискриминацијама свакога ко је другачији - Олга Димитријевић у драми Моја ти за протагонисткиње поставља три старице суочене са неправдом коју над њима свакодневно спроводе не само криминалци у дослуху са властима него и најближи сродници, комшије, дојучерачњи пријатељи, колеге и сви они који су зарад себичних интереса спремни да прегазе све пред собом. Од елемената драмске структуре (монолога, нараторских коментара, сонгова и сцена) редитељка Александра Милавић Дејвис гради узбудљиву и духовиту представу, поиграва се формом мјузикла, разуме се уважавајући списатељичин иронијски став према овој сценској форми, подстиче глумце да се размахну, да на сваки начин - и својом игром и својим покретима - испуне позорницу, али и да очарају гледаоце шармом и, посебно, сјајно формираним улогама које као да су производ њихове, глумачке, импровизације, а не прецизног уважавања драмског предлошка.

У овако конциприраној представи Светлана Бојковић се после дуже паузе на најефектнији начин вратила позоришту; Горица Поповић је лик своје Руже изградила једноставним средстима - од чисте племенитости, управо у складу са одредницом „добра вила" коју јој је наменила списатељица; трећу старицу, Загорку, Тања Бошковић је начинила од еруптивне енергије, од нестрпљења и врцавости жене која не признаје своје године, и не мири се са поразима које намеће старост; Софија Јурачан је тумачила улогу духа младе партизанке и била је оличење вере која је пређашњим генерацијама обезбедила снагу којом су били у стању да до последњег даха верују у идеале своје младости; задатак Ивана Михаиловића је био прецизан - од ликова које је тумачио није се очекивало да репрезентују само конкретне карактере него и гадост ове епохе, у чему је успео. Уз Ново доба Вука Бошковића, у режији Дина Мустафића (и копродукцији Битеф театра и сарајевског АртХуба), као и представу Народна драма, такође Олге Димитријевић, а у режији Бојане Лазић (београдског Народног позоришта), Атељеова Моја ти отвара просторе новог тумачења булеварског театра, закључује Александар Милосављевић.

Следећег уторка, 1. августа, емитоваћемо Милосављевићев осврт на комедију Бранислава Нушића Сумњиво лице, у адаптацији и режији Андраша Урбана и извођењу ансамбла Народног позоришта из Београда.

Уредница циклуса Тања Мијовић.