Ђакомо Дурацо и бечка музичка сцена

Дурацо је захваљујући свом образовању и путовањима спадао у љубитеље француске културе, а одржавао је и преписку са виђеним париским интелектуалцима, попут драматурга Шарла Симона Фавара. Као управник бечких дворских позоришта Дурацо је био заслужан за снажан утицај француске позоришне културе, укључујући увођење француске говорне драме, опере комик, те реформу италијанске озбиљне опере путем интегрисања елемената француске лирске трагедије. Још од своје прве младалачке посете Паризу, Дурацо је имао замисао да на основу либрета Филипа Киноа за оперу Армида Жан-Батиста Лилија изради либрето за реформистичку италијанску оперу. Ову замисао је коначно остварио 1761. године, у сарадњи са песником Ђованијем Амброђом Миљаваком и композитором Томазом Траетом. Радња опере заснована је на причи из епа Ослобођени Јерусалим Торквата Таса о чаробници Армиди која не успева да омађија крсташа Риналда у кога је заљубљена. Структура опере сведена је на један чин од двадесет сцена, уз значајно учешће хора, балета и пантомиме у драмском току, као и богату оркестрацију.

Две године након премијере Армиде, Дурацо је на сцену бечког Бургтеатра поставио још једно Траетино ремек-дело које припада традицији реформисане опере серије. Овог пута, либретиста је био дворски песник, четрдесетогодишњи Марко Колтелини, који је за предложак свог текста имао Еурипидову трагедију Ифигенија на Тауриди. Сарадња Траете и Колтелинија резултовала је сасвим другачијим моделом реформисане опере серије у поређењу са оним који су годину дана раније понудили Кристоф Глук и Ранијери де Калцабиђи опером Орфеј и Еуридика. Колтелини задржава централно место арије као основног експресивног и карактерног средства, као и високо естетизован поетски израз карактеристичан за италијанску традицију озбиљне опере, али разбија типизиран и монотон ток метастазијевске драме динамизираним сценским текстом који у радњу интегрише наступе хора и балета, по угледу на француску традицију. Колтелини приказује сукоб Ифигеније и њеног брата Ореста са краљем Тоантеом као универзалну борбу високоморалних индивидуа против тирана, а упечатљива одлика његовог песничког израза јесте отворени говор о крвавим злочинима који се одигравају на сцени и ван ње. У Траетином изразу, пак, препознајемо мајстора наполитанске школе који поседује дар да вокалну линију обликује на интригантан начин, те да сатка маштовите колоратуре које измичу типизацији, генеришу музичка изненађења и помажу у каратктеризацији ликова.

Срђан Атанасовски