Из рукописа – Невен Вулић: Њежна створења

У циклусу ИЗ РУКОПИСА, од понедељка 19. јуна, можете слушати делове романа савременог хрватског писца Невена Вулића „Њежна створења. Фотографије ужаса и љепоте”

Отвара се нови роман Невена Вулића чудесном „сликом без слике": „Ипак, проматрао сам с усхитом те животиње, како инстинкти пулсирају у њима, како се мишићи напрежу, а зјенице прије скока шире, мислећи како су дивне, гипке, величанствене. Нисам у њима препознавао усамљене и изгубљене животе, нисам видио како су им тијела сваком годином све болнија, до коначног пораза, док посредством неке несреће не умру. Дивио сам се њиховим краткотрајним трзајима на прагу расапа и нестајања, како у грчу високо скачу не би ли што више освијетлили таму око себе, и до самога краја не престају бјесњети, јер у покрету је живот, у кретању је спас."

Није важно о којим и каквим је животињама реч. Најзад, да ли је уопште реч о животињама, иако писац каже „животиње"? По свему што следи, те би животиње могли бити управо људи, јунаци сјајног Вулићевог романа који иду људским путевима, ходе наизглед препознатљивим стазама, а да се то њихово кретање, строго узев, не разликује превише од кретања ових животиња које нису животиње, од тог кретања које као да не служи ничему другом до да „осветли таму око себе". Тумарају Вулићеви јунаци неким просторима који су час изван њих - по неким собама и неким улицама - час унутар њих, а да се између тих тумарања, опет, не да уочити сасвим јасна разлика. Млади људи су толико млади да, гоњени сопственом младошћу, и не знају баш тачно куда иду, тако да су питања и дилеме које постављају тек нека врста петље, или раскрснице, тренутак одлуке иза којег се крију нови изазови и нове петље. Они мало мање млади знају куда су се упутили, или барем верују да знају, све док не поставе питање о сопственом кретању, када се нагло помешају перспективе, када прошлост нахрупи у садашњост, а садашњост се распе у безброј крхотина без реда и смисла.

Вулић пише неужурбано, реченицом сигурном и динамичном. Стил му је згуснут и директан, а атмосфера се, у зависности од промене језичких регистара, мења од засићене до прозирне, од атмосфере ишчекивања и напетости, до мирних периода када се олуја осећа издалека, као најава која ће се, можда, испунити, али можда и не.


Чита Александар Божовић
Уредник Иван Миленковић.

Коментари

Istina
Зашто морамо да славимо Осми март
Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво