Антонио Грамши: Политички списи

Ако се величина неког филозофа мери и по томе што је, између осталог, све живљи, присутнији и савременији како време пролази, онда је Антонио Грамши (1891–1937) несумњиво велик филозоф. Јер, то што Грамши доживљава ренесансу последњих година, и то не само у Италији, последица је како стања у свету, тако и његове неупоредиве луцидности.

О каквом је мислиоцу реч сведоче и Грамшијеви младалачки политички списи из 1917. и 1918. године, дакле из времена огромног врења у Европи и у освит највеће европске катастрофе до тада. Левичар који се не препушта олако обећаној брзини, страстан филозоф, сјајан писац и, не на последњем месту, храбар човек, Грамши време у којем живи посматра са застрашујућом луцидношћу, показујући да велика филозофија, дакле она филозофија која ће да надживи тренутак у којем настаје, увек мора да захвати управо сопствено време.

Бриљантан спис „Равнодушни" почиње управо грамшијевски, као ударац мањем: „Мрзим равнодушне", да би у том кратком тексту, у свега неколико мајсторских потеза, стилом готово непристојно елегантним с обзиром на то о чему пише, извео бравуру која важи и пече и сто година касније. Текст „Дисциплина и слобода" сачињен је од свега седам реченица, али се мора читати (слушати) два пута. „Белешке о руској револуцији" сведоче о његовој страсти, али и опрезу. Текст о наслеђу, о разлици између мртвог наслеђа и оног наслеђа које живи и које нас конституише, вреди једнако и данас.

Избор текстова који је направио Саша Хрњез одличан је увод у Грамшија за оне који се нису раније сусретали с њим, а уживање и подстицај за оне који до Грамшија већ високо држе.

Уредник Иван Миленковић