Александар Милосављевић: Позоришне актуелности

Јанош Херцег (1909-1995) био је војвођански Мађар, књижевник и новинар који се опробао у готово свим литерарним жанровима. Као припадник националне мањине и сведок политички бурних времена, Јанош Херцег ће међу све малобројнијим старим Сомборцима остати упамћен као интелектуалац располућен између друштвено-политичких околности и списатељске и новинарске потребе да свим аспектима сложене стварности приступи отворено и директно. Због тога се његови текстови одликују двосмисленошћу, чак дуализмом између афирмације званичног идеолошког става и критички утемељене анализе живота.

Тиме Александар Милосављевић објашњава одлуку редитеља Андраша Урбана и драматуршкиње Кате Ђармати да Херцегове речи, али и текстове других аутора које користе у Гоголанду ставе у уста кловнова, јер: „од кловнова се традиционално очекује да непрестано балансирају између суза и смеха и да својом неспретном акцијом провоцирају забаву; јер је кловн тужна лика или тужни пајац, по правилу, пример незграпног очајника чије су намере племените, али чији су резултати вазда погубни - првенствено по њега самог".

Међутим, кловнови у Гоголанду нису обични циркуски забављачи, што је наговештено шминком и костимима, то јест посебно упечатљивим војничким чизмама које носе. У савком од сегмената представе они ће прво афирмисати прокламоване политичке принципе (рецимо, мултикултуралност), а потом ће, указујући на њихово наличје, демонстрирати „гогоизам" (на пример, тврдњом да би најбоље решење било исељавање националних мањина).

По оцени Александра Милосављевића: „и ова представа Андраша Урбана делује сценски убедљиво и моћно; и она је практично наставак низа Урбанових сценских истраживања не само овдашњих него и глобалних посрнућа...

Ипак, сомборски Гоголанд није од оних представа о којима је коначни суд могуће донети само на основу једног гледања. У својој силовитости и, нарочито, у жестини финалне сцене с анђелима апокалипсе, ова Урбанова режија провоцира гледаоца да наново зарони у гоголандске апсурде, да их још једном пажљиво сагледа, те да тако на пробу стави неке од фрагмената ове представе и утврди да ли се поједине сцене доследно нижу, да ли су узрочно-последичне везе између њих довољно чврсте и, напокон, на који начин функционише однос између микроплана ове Херцегове, сомборске, војвођанске и ексјугословенске приче, и макроплана који подразумева слика данашњег света".

Следећег уторка, 31. јануара, емитоваћемо Милосављевићеве осврте на две представе Народног позоришта из Београда - драму Марија Стјуарт, у режији Милоша Лолића, и комад Александра Поповића Бела кафа, у режији Милана Нешковића.

Уредница циклуса Тања Мијовић.