Стереорама – Поноћни концерт

После уводне Оде Сунцу следи осам одсека – осам Заратустриних казивања чији су наслови: О старим световима, О врхунској тежњи, О радостима и страстима, Посмртна песма, О науци, Оздрављење, Плесна песма и Песма ноћног путника, са двосмисленим крајем. Дело остаје да лебди без разрешења са високим акордом Ха-дура у флаутама, пиколи и виолинама, на основи Це-дура у дубоким гудачима. То је био Штраусов коментар на Тајну универзума или Загонетку света којом се Ниче много бавио под утицајем учења биолога и филозофа Ернста Хекела, професора зоологије на Универзитету у Јени.

Први снимак Штраусовог Заратустре реализовао је Сергеј Кусевицки са својим Бостонским симфонијским оркестром 1935. године. А наредни потиче из 1944, када је сам аутор дириговао Бечком филхармонијом.

Своју нову славу Штраусова поема Тако је говорио Заратустра доживљава захваљујући филму Стенлија Кјубрика из 1968. године, Одисеја у свемиру 2001, који започиње њеним уводним фанфарама.

До краја Поноћног концерта Стереораме пред нама је још једна Штраусова поема. Њен наслов је Магбет, а инспирисана је истоименим Шекспировим комадом.

Штраус ју је компоновао између 1886. и 1888. године и то је била његова прва симфонијска поема, коју је коммпозитор описао као "потпуно нови пут" за њега. Комад је ревидиран детаљније него било који од Штраусових радова; ове ревизије, усмерене првенствено на развојни део и репризу, показују колико је Штраус у том тренутку желео да оствари равнотежу између нарације и саме музичке форме.

Вечерас слушамо извођење Симфонијског оркестра Детроита под управом Антала Доратија.

Аутор: Зоран Стојовић