Арнолд Шенберг: Мојсије и Арон

„Оно што сам научио мимо своје воље, прошле године, је нешто што никада нећу заборавити: нисам Немац, нисам ни Европљанин, можда сам тешком муком човек, али сам у сваком случају Јеврејин”. Ово су речи које је Шенберг записао после првог суочења са антисемитским нападом 1921. године, када је био натеран да напусти летовалиште Матлзе код Салцбурга због свог порекла. Упркос томе што је постао протестант 1898. године, као четрнаестогодишњак, композитор није могао да се одбрани од антисемитизма. Насиље и одбацивање довели су до тога да је Шенберг кренуо пут личног преиспитивања свог порекла. Мојсије и Арон је плод ових промишљања. Испрва започето у форми кантате, дело је убрзо прерасло у ораторијум, да би на крају постало опером, која на филозофски начин супроставља браћу Мојсија и Арона, као представнике идеје радикалног посвећења и прагамтичног компромиса. На сличан начин, на музичком плану Шенберг комбинује шпрехгезанг, лиричност певања и заједницу оличену у хору који добија изузетну драматуршку важност.

„О речи, ти која ми недостајеш!”, последња реплика коју изговара Мојсије, јесте есенција трагичне слабости пророка и израз његове немогућности да превазиђе сопствене контрадикције. Сам Шенберг који се вратио јудаизму нешто пре свог егзила у Сједињене Америчке Државе, у ствари кроз лик Мојсија показује и своју немоћ да причу о два брата изведе у предвиђена три чина и поред сталних покушаја. Два чина композитор је, наиме, написао између 1930. и 1932. године, док је за трећи оставио скице, које је употребио 2009. године мађарски пијаниста Золтан Кочиш како би комплетирао оперу.

Такође, пред нама је снимак представе коју потписује италијански режисер Ромео Кастелучи, познат по свом иновативном и бескомпоримисном приступу позоришту. Његова поставка се пре свега бави једном од важних тема опере – забраном слика, односно успостављањем монотеизма као вере у Бога који не може имати никакву визуелну репрезентацију. Сведеном сценом и коришћењем снажних метафора мастила (које брише лик), довођењем правог великог бика уместо златног телета и играњем са “видљивошћу и невидљивошћу” представа, Кастелучи је по речима критичара Гардијана „успео да створи незаборавне слике у опери у којој су оне највеће зло”.

Уредник: Ксенија Стевановић