Електронски студио

Емисијом која је на програму 11. марта, започињемо нови циклус посвећен историји електроакустичке музике. Сваке друге недеље ћете у овом термину на таласима Трећег програма моћи да пратите емисију у којој ћемо настојати да стваралаштво из ове области представимо у свом историјском контексту, а у томе ће нам помоћи сами композитори који ће са нашим слушаоцима поделити своја искуства. Како је наш радио непосредно везан за почетке електроакустичке музике у Југославији, акценат ће бити на домаћем стваралаштву, иако нећемо заобићи ни значајне иностране пунктове када је о електронском медију реч, какви су студио у Келну, Паризу, Варшави, Стокхолму, Утрехту и Москви. Прва емисија овог циклуса посвећена је оснивачу и пиониру електроакустичке музике код нас, вишемедијском уметнику Владану Радовановићу.

О својим делима која су на програму - остварењима Електронска студија, Електра, Компјуторија и Аудиоспацијал - као и о неким значајним детаљима из живота Електронског студија Трећег програма, говориће сам композитор: «Кроз разговор с Полом Пињоном искристалисала се идеја стожерног уређаја, коју је Питер Зиновјев из Лондона, са својим сарадницима, прихватио, допунио и реализовао. Из те сарадње настао је уређај Synthi 100, тада један од најмоћнијих синтетизера, због којег је Електронски студио Радио Београда сврстан у студије треће генерације, дигитално-аналогног типа. Такав хибридни студио омогућавао је разноврсна руковања машинама - јединицама у оквиру великог синтетизера. Тим јединицама се могло управљати ручно, помоћу друге јединице (тзв. напонско управљање) и посредством секвенцера. Поред синтезе нових звукова, била је изводљива и обрада снимљених. Вишеслојност, која се до краја шездесетих углавном остваривала преснимавањем и миксовањем, у синтетизеру се постизала директно» рекао је Радовановић.

О својим искуствима из Варшавског студија и делу Електронска студија, Владан Радовановић каже: «Отишао сам у Експериментални студио Радио Варшаве. То је био типичан класични електронски студио друге генерације. Композиције су се остваривале кроз сарадњу са инжењерима звука, будући да већина композитора, која је долазила у тај студио и у друге сличне, није познавала технологију производње електронске музике. Ја сам се, међутим, напрегао да што више овладам том технологијом да бих сам реализовао свој пројекат. Тај пројекат је добио име, релативно често за то време, Електронска студија. Инсистирање на специфичној природи Штукеншмитовог "трећег стадија" музике, супротстављање вокалноинструменталној музици, и у овом случају се манифестовало заснивањем композиције на неоктавној лествици. Између осталог, у Студији сам настојао да остварим сложеност која би се истовремено и чула као сложеност али и обухватала као целина... Пошто се структурално артикулисани блокови звукова налазе у различитом степену међусобне сродности, спроведен је својеврстан тематизам звучних фигура уместо тематизма мелодијских тема. »

Електра из 1974. године, прва Радовановићева композиција реализована у нашем студију, заузима посебно место у његовом опусу: «...Сам назив је изведен из речи „електронски". Радије него стварна синтеза конкретних, вокалноинструменталних и електронских звукова, у делу се покушала да постигне илузија такве синтезе коришћењем чисто електронских средстава. Контролисана разноликост динамичке и тембралне овојнице „оживели" су и проширили експресивни опсег технолошког звука у поређењу с првом деценијом његовог постојања...»

Владан Радовановић је такође и аутор прве југословенске композиције реализоване на рачунару, Компјуторије, остварене 1976. године у Утрехту, где је «...као хардвер је коришћен компјутер PDP-15/20, а као софтвер - интерактивни композиторски језик POD6, који посредује између машинског језика и композитора. Труаксов програм је заснован на Поасоновој расподели, што значи да се композиција у основи одређује стохастички. Изузев звучних објеката детерминисаних у погледу динамичке и ФМ овојнице, све остале вредности из програмских опција израчунаване се случајним избором бројева. Најчешће примењиване опције су селекција максималне амплитуде помоћу такозване маске, корекција и навођење густине за сваку маску. Компјуторија се хоризонтално састоји од пет секција, а вертикално - од четири слоја од којих сваки садржи 3-4 привидна гласа».

О остварењу Аудиоспацијал, једном од најзначајнијих дела домаће продукције друге половине 20. века, аутор каже: «Хорски део партитуре је местимично и делимично отворен, извођачима су препуштене одлуке о ритму или, ређе, о висинама. Електронски парт је реализован комбиновањем два поступка: или се од пронађених звукова пројектовала партитура према којој је реализована извесна секција композиције, или су поједини одељци импровизовани с тим да их машина упамти, а потом су из секвенцера „преписивани" у партитуру. Док је отвореност електронског парта затворена дефинитивним избором звучних догађаја и снимањем на траку, хорски парт приликом живог извођења остаје отворен на неким местима где се извођачима препушта да донесу одлуке које се тичу ритма и висина.»

Аутор емисије Милан Милојковић

 

број коментара 1 Пошаљи коментар
(четвртак, 21. јун 2012, 07:30) - anonymous [нерегистровани]

podcast?

Mogu li se negdje naci podcasti ove emisije? Hvala!