Da li biste platili kartu da posetite selo u kome živi 20 mačaka i 12 ljudi

Posebnost Čivite di Banjoređa čini i njen položaj na strmoj litici, koja je kanjonom odvojena od obližnjeg grada Banjoređa. Jedinu veza predstavlja 366 metara dug pešački most koji se uzdiže iznad provalije, smešten tako da se s njega prilazi tačno do zidina koje okružuju selo.

Međutim, ono što Čivitu čini istinski jedinstvenom jeste i to što je, verovatno, jedina destinacija u Italiji koja je namerno promovisala prekomerni turizam i iskoristila ga za dobrobit sela.

Selo koje želi da živi

Čivitu su već počeli da nazivaju "la città che muore" ili selo koje umire. Nalazi se u regiji Lacio, na dva sata vožnje, severozapadno od prestonice Rima. Budući da se nalazi na veoma erozivnom području pretrpelo je do sada više serija urušavanja u kojima su se pojedini delovi sela odvajali i padali u kanjon, i na kraju ga od nekadašnjeg grada pretvorili u gotovo napušteno seoce.

Tokom vremena, većina stanovništva preselila se u obližnji Banjoređo, koji je nekada bio spojen sa Čivitom, pa ih je zemljotres iz 18. veka razdvojio. Most koji je povezivao ova dva mesta većim delom su uništili nacisti tokom Drugog svetskog rata i stanovništvo je zatim počelo ubrzano da se iseljava. Do 1990. godine selo je postalo praktično napušteno.

„Čivitu je uvek pratio taj sukob s prirodom. Ali danas, ovo mesto zovemo‚ 'selo koje želi da živi‘“, kaže za Si-En-En, Mauricio Roki.

Očigledno kada nešto platite, to vam više znači

Tokom 2013. godine, tadašnji gradonačelnik Banjoređa, Frančesko Biđoti imao je plan. Podsticao je održavanje umetničkih manifestacija i kulturnih festivala u nameri da privuče, prvenstveno Rimljane, željne da za vikend pobegnu iz grada. Iako je turizam napredovao, ipak nije bio zadovoljan.

I tako je, ne uvažavajući preporuke svojih savetnika, doneo odluku da uvede taksu za turistički ulazak u selo. Iako plaćanje ulaska uglavnom odvraća turiste, Biđoti je verovao da će, ako uvede naplatu ulaznica za prelazak preko mosta koji vodi do Čivite, kod ljudi pojačati želju da upravo zato posete to mesto. Tako je uvedena karta po ceni od jedan i po evro za ulazak u selo.

Naravno, nije se radilo samo o novcu. To je takođe bio marketinški trik – i uspelo je.

„Teleđorno 1, jedna od glavnih italijanskih TV stanica, napravio je izveštaj o tome i više ljudi je počelo da dolazi. Onda je jedna stanica u Francuskoj prenela tu vest i još više ljudi je počelo da dolazi“, objašnjava Biđoti.

Dogodilo se nešto potpuno neočekivano

Tokom sezone 2009/10. ovo i šest okolnih mesta posetilo je oko 40.000 turista, ali osam godina kasnije, milion ljudi je posetilo samo Čivitu, od čega su polovina bili Italijani, a polovina stranci.

„Dogodilo se nešto potpuno neočekivano. U zemlji poput Italije koja je epicentar prekomernog turizma, gde je svakodnevni život stanovništva potpuno zagušen poplavom turista, na fenomen prekomernog turizma gledalo se isključivo kao na nešto negativno. Sve dok se nije dogodio fenomen - Čivita“, navodi Biđoti koji je danas rukovodilac pokreta za razvoj turizma u celoj oblasti.

Naglašava da se život meštana značajno popravio zahvaljujući turizmu. Novac zarađen od ulaznica čija je cena 2015. godine povećana na tri evra, a 2018. na pet, značajno je doprineo preporodu lokalne infrastrukture, te je Banjoređo postao prvi grad u Italiji koji je svoje stanovnike oslobodio od lokalnih poreskih obaveza.

„Što je još važnije, porast turista doveo je i do razvoja lokalne ekonomije. Otvoreni su brojni hosteli, prenoćišta, picerije, više od 400 novozapočetih preduzetničkih poduhvata u Banjoređu je pokrenuto tokom 2019. godine, tako da je stopa nezaposlenosti sa 10 opala na samo jedan odsto“, s ponosom ističe Biđoti.

Kako da kvantitet preraste u kvalitet

I dok turistički prihodi možda poboljšavaju život u Banjoređu, neki od 12 stanovnika Čivite manje su oduševljeni zbog svoje novostečene popularnosti.

„Po meni je ovo sada previše ljudi", kaže Sara di Gregorio, koja živi u blizini, ali radi u selu. „To je ekonomski isplativo, ali ima mnogo posetilaca i to onih koji samo dođu da se slikaju i odu, što baš ne doprinosi lokalnoj ekonomiji“, dodaje Sara.

Turistički operateri pozicioniraju Čivitu kao savršenu usputnu stanicu između Firence i Rima. Neke ture kroz Italiju omoguće turistima dovoljno vremena da pređu most, slikaju se i kupe suvenir, a zatim se vrate u autobus, ponekad čak, i bez odlaska u selo. Ostali turistički radnici priređuju jednodnevne izlete iz Rima do Čivite i obližnjeg Orvijeta.

Biđoti priznaje da većina turista „ne ostane jako dugo i ne troši mnogo“, zato obećava da će njegov sledeći zadatak biti da se sa kvantiteta pređe na kvalitet, to jest, da se nađe pravi balans.

Već se uvode neki sadržaji koji treba da privuku drugačiju vrstu posetilaca i smišljaju načini kako da se turisti rasporede po celom regionu. Broj posetilaca se već stabilizovao tokom 2019. na oko milion, mada je do tada neprestano rastao. No, ne planiraju da uvedu ograničenje broja posetilaca.