Milan Strongmen: Moj izlet u Dubai, bojao sam se raketa, a ubiše me kiša i klima

Da krenemo redom.

Pošto nemam minimum dva potrebna kvaliteta da budem fešn blogerka (nisam žensko, a nisam ni zgodna), odlučio sam da budem travel bloger kad porastem. U međuvremenu sam onlajn trener, ali to je posebna priča.

Letimičnim pregledom krštenice lako se utvrdi da sam odrasô čovek, barem po godinama, a s obzirom na to da nisam fešn blogerka, ispada da sam travel bloger.

Specijalka mi je da nađem karte za daleke destinacije za 10 do 20 evra.

Radovao sam se svom sledećem putu, zapravo turneji po Bliskom istoku i Evropi 21. januara, kada mi je u pun raspored upao put za Dubai.

Prvi let, ranije isplaniran, bio je za Aman, glavni grad Jordana, 21. januara.

Plan je bio da na svaka tri dana menjam lokaciju i budem u Damasku, glavnom gradu Sirije, Bejrutu, glavnom gradu Libana, pa posle Kipar, Malta, Sicilija... relativno neinteresantno za ovaj tekst „Na nišanu raketa“.

Kada ti Tramp „zakuva“

Zaplet počinje kada sam, iznenada, dobio poziv da držim predavanje mladim trenerima u Dubaiju, a Amerikanci ubili raketom ispaljenom iz drona iranskog generala za koga zapadni mediji tvrde da je bio višegodišnji inspirator raznih mini-oružanih sukoba.

On je „torpedovan na mrtvo“ na teritoriji Iraka, pa je Iran najavio odmazdu.

Amerikanci su rekli da u slučaju odmazde okreću potenciometar upotrebe sile, ne na 10 nego na 11.

Duboko zagledan u rizike svog odlaska u Jordan, Siriju i Liban, nisam ni smatrao da je Dubai deo priče sve dok, po sletanju na aerodrom Al Maktum u Dubaiju, na Tviteru nisam pročitao da je Iran proglasio Izrael i Dubai legitimnim metama u slučaju da sa njihovih teritorija polete američke letelice koje bi bombardovale Iran.

Iako bih 'ladno mogao, da glumim heroja, sada dok u predvečerje dočeka srpske Nove godine, u toplom Strongmen ofisu pijuckam pivo i sređujem utiske nakon ovog stresnog putovanja, ipak ću priznati da mi nije mi bilo prijatno, zaista.

Moj dolazak u Dubai je bio deo Jutjub projekta „Kao Strongmen“, u kome iznosim svoje stavove, mahom putujući po svetu.

Podesilo se da smo, a da ja to nisam znao, leteli „Vizerovim“ avionom baš posred zone gde se spajaju negostoljubivi reljefi Irana i Iraka.

Ležernost bez pokrića 

Po sletanju, kao što i dolikuje, nabavio sam data-karticu za internet i izašao sa ortacima u neki klub na vrhu jednog od mnogobrojnih oblakodera. 

Ja ne bih bio ja da se nisam slikao i tagovao. U samo 45 minuta neaktivnosti na društvenim mrežama, negde oko drugog piva, stiglo mi je na desetine poruka da se pakujem i palim iz Dubaija.

„Bre, što su ovi moji ortaci sa Tvitera neki plašljiv svet...“, pomislio sam, a vrlo moguće i izrekao međ’ svojim Dubai-ortacima.

Letimičnim pregledom „lajne“ ukapirao sam da je situacija na liniji Amerika–Iran eskalirala i da je, nakon američke likvidacije Solejmanija, Iran „iskopao ratnu sekiru“ spreman da njome zavitla...

I to baš u pravcu Dubaija, koji je proglašen legitimnom metom u slučaju da Ameri polete odatle.

Bio sam slobodan da javim kolegama na Tviteru da je situacija u Dubaiju ležerna i da nikog nije briga za pretnje.

I meni je to zaista tako izgledalo.

Sa tim uverenjem sam se uspavao.

Bež'te noge

Ujutru, na kafi, saznam da su se naši prijatelji od sinoć, Kanađani, upisali na spisak za evakuaciju, pri svojoj ambasadi, a takođe i dvoje Engleza.

Iako mi je zaigralo ono „mi Srbi smo navikli na bombardovanje...“, nisam ga izgovorio.

Zabrinuo sam se. Poruke upozorenja da se evakuišem davno su premašile broj 50. Svi su moju situaciju shvatali ozbiljno od juče, a ja sam im se odsabajle priključio.

Vest da je ukrajinski avion pao nad teritorijom Irana i da Iranci ne žele da aero-forezničarima predaju crnu kutiju, nikako nije doprinela mom dobrom raspoloženju.

Za dva dana treba da letim istim tim koridorom gde je, neobjašnjivo, nestao sa radara putnički avion sa više od 170 putnika i članova posade.

Da budem iskren, gledao sam da umesto prema Evropi letim dublje prema Aziji, pa da se vraćam kasnije, makar putujući oko sveta, ne bih li izbegao Iran koji je po površini pet puta veći od Nemačke.

Dok se ovo dešavalo, ja sam snimao za svoj kanal omiljene turističke atrakcije razmišljajući da li sam baš na mestu prvog udara.

Ko bi rekô čuda da se dese 

Dok sam bio na 150 metara visokom Frejmu, kompoziciji dveju visokih zgrada spojenih mostom sa staklenim podom, pogleđivao sam u oblačno nebo i uveravao sebe da je Burdž Kalifa bolja meta.

Preko aplikacije nalik na našu Car:Go, uzeo sam auto da bih, što kaže pesma, bio kadar stići i uteći.

Na vetrobranskom staklu plavog „kantrimena“ pojavile su se prve kapi kiše dok sam išao da ka Burdž el Arabu, onoj zgradi u obliku jedra na čijem se helidromu igrao tenis u nekoj reklami.

Oduševljenje jer sam ubo jedan od dva dana u godini kad pada kiša u Dubaiju napustilo me je dva sata kasnije.

Bilo mi je interesantno da snimim i onaj epski ski-kompleks u zatvorenom postoru i dok sam se izvlačio sa parkinga iz Mall of Emirates i ušao sam u oluju.

Na radiju sam čuo da je ovo nezapamćeni pljusak, a kasnije saznao da su ovo kiše koje se dese jednom u hiljadu godina.

Malo guglanja i saznao sam da Emiraćani „siduju“ (hrane) oblake specijalnom smešom da bi ih naterali da puste suzu.

Izgleda da su se prekombinovali sa količinom supstance kojom kondenzuju oblake u kišu.

Pomračenje Dubaija 

Ispostavilo se da je kanalizacija za atmosferske padavine kalibrisana na 12 cm po metru kvadratnom i ništa preko toga. A ovo je bio potop.

Saobraćaj u kolapsu. Kretao sam se po mini-jezerima. Garaža zgrade u kojoj mi je gajba bila je poplavljena.

Iz polomljene kanalizacione cevke, koja valjda skuplja vodu sa gornjeg nivoa garaže, kuljao je potok uz glasno šištanje.

Srećom, auto je osiguran, a ja na 38. spratu.

Napravio sam espreso, seo u fotelju sa panoramskim pogledom i gledao najveću zgradu na svetu, Burdž Kalifu, kako mi nestaje iz vida u naletima oluje.

Iznenada se toliko namračilo, vetar je bio toliko jak da se moja Indeks zgrada ljuljala.

Uzgred, u Dubaiju inženjeri imaju običaj da makete ovih visokih zgrada testiraju u aerodinamičnom tunelu, gde, prateći mlazove dimom obojenog vazduha, podešavaju uglove elemenata zgrade kako bi sprečili vrtloženje koje može da izazove oštećenja, pa čak i rušenje zgrade.

Ljuljanje zgrade i fijuk vetra su mi skroz sklonile fokus sa najavljenog rata sa Iranom.

Uspavao sam i sanjao da zaglavljen na korpi žičare nadomak Pančićevog vrha i čekam da dođe struja, psujući nevreme i minus 28.

Zaboravio sam da isključim klimu i nisam se pokrio pa sam premrzao.

Probudio me je tmuran dan i „promrzline“.

Ne veslajte u „ferariju“

Tviter javlja da su Iranci slučajno oborili avion. Oborili avion. Slučajno. Raketom. A ja sutra letim.

Tuš, kafa, teretana i sedanje u „kantrimen“, koji je inače mini-džip, odnosno SUV, kako kažu ovi auto-blogeri.

Vozio sam se po gradu i snimao napuštene „rols-rojsove“, „tojote“, „ferarije“... zaglavljene u dubokoj vodi.

Neupućeni u to da auto-elektronika može da ima kratak spoj od vode, vlasnici su pokušali da svojim skupocenim mezimcima glume gliser.

Najmanji kvar je lom prednjeg spojlera, a video sam i komšiju kome je vodao tkinula pola skupocenog „ferarija“... A možda se i sudario.

Od snimaka koje sam dobio od lokalnih ortaka izdovojio bih dva.

Na jednom, fini gospodin u tradicionalnoj dugoj odeždi surfuje zakačen na neki veliki džip, da bi se ispostavilo da je gospodin zapravo gospođica.

Sličnu stvar je svojevremeno uradio moj omiljeni jutjuber Kejsi Nestat, vozeći bord u noći snežne oluje na Menhetnu.

A na drugom snimku su potopljeni automobili sa vodom do pola volana i čovek koji na arapskom objašnjava kako je do toga došlo. Ili, što bi naši mlađi rekli, "kiša brt".

Naokolo bliže 

Dokaz da je frka oko obaranja ukrajinskog aviona na tlu Irana ozbiljna bezbednosna pretnja je iznenadno preusmeravanje aviona „Vizera“, od Sofije ka Kipru, gde smo dopunili gorivo, kako kažu, zbog naše bezbednosti.

Umesto pravom linijom, leteli smo tri i po sata duže.

To avio-kompanije ne rade bez preke potrebe.

Retko aplaudiram pilotu kada sleti avion, ali ovoga puta sam se pridružio ovacijama putnika. Nisam bio sam u svojoj paranoji da će nas Iranci oboriti.

Generalno, u samo četiri dana imao sam zadovoljstvo da budem deo panike oko iranskog bombardovanja Iraka, hiljadugodišnje kiše sa poplavama kao i konspirativnog preusmeravanja aviona ka aerodromu u Larnaki.

Da ne zaboravim da mi je na putu iz Niša ka Sofiji auto imao napad astme i morao je da bude ostavljen na nekom divljem parkingu pa sam došao na aerodrom auto-stopom.

Sve u svemu, jedna jaka avantura sa hepiendom.

Na mom kanalu „Kao Strongman“ na Jutjubu možete da pratite moje putovanje na tri kontinenta za samo 164 evra.