Kada se pomešaju hrabrost i istrajnost, dobije se uspešan posao

„Znate kako je pre rata bilo. Najjači majastori beogradski okupe se na jednom mestu i polaže se ispit dva-tri dana. Pravi se cipela od nule, otpočetka. Dobijete parčiće kože i pravite sve. Kad se to završi sednu majstori i ispipaju je, pogledaju je sve. E, tako se dobijalo mesto u Beogradu za radnju“, objašnjava Igor Suhenko.

Danas na ove olakšice obućari ne mogu da računaju. Računica se uglavnom svodi na to kako opstati, a tek najhrabriji razmišljaju o pokretanju ovog zanata. Igor Suhenko se još pre skoro tri decenije zaleteo u posao pravljenja obuće, ali se i dalje trudi da u njemu i ostane. Pretežno samouk, zanat je pokušao da ispeče kod obućara pred penzijom.

„Morao sam da pobedim i neke njegove, mislim ja bih to nazavao, zablude s moje tačke gledišta, zato što nije hteo da mi prenese neke stvari koje su mene interesovale. Govorio je da je to bespotrebno, da to nema potrebe raditi, neću moći to da naplatim, ali meni ta naplata nije bila bitna u tim trenucima“, dodaje Suhenko.

Međutim, kako je vreme odmicalo, a Igor se usavršavao, shvatio je da mu ovaj posao osim uživanja donosi i zaradu. Radi isključivo po narudžbini, ponajviše muške cipele. Poznat je po tome da na njemu svojstven način voli da eksperimentiše sa neobičnim materijalima.

„Sama ta koža koja je takva da se radi iz parčeta da se nešto ne secka da se ne ukraja i tako dalje. Niti da se buši i ukrašava dodatno. Samo je treba istretirati dobro i ispoštovati je kao materijal koji se teško dobija“, naglašava ovaj kreativni majstor.

Možda do materijala teško dolazi i snalazi se naručujući ga iz inostranstva, ali ono što mu olakšava posao jeste pomoć koju ima. Retko kada je Igor sam u radionici. Društvo mu pravi njegova supruga Maja koja je inače vajarka. Ona je zadužena najpre za izradu skica, ali je vremenom savladala sve tajne obućarskog zanata tako da ravnopravno učestvuje u izradi cipela. Pa čak, kada je reč i o pravljenju najzahtevnijih i najelegantnijih cipela, poput onih od kože krokodila, zmije, raže ili noja.

„Na primer, nojeva koža, ona ima dosta mesa na njoj sa druge strane, sa naličja. Tako da to verovatno da to ne rade svi, ja to prvo ručno, počupamo moja supruga i ja da se dođe do tankog sloja kože i obično to podlepljujemo nekom drugom kožom“, napominje Igor.

Paradoksalno ili ne, Igorove mušterije su uglavnom iz inostranstva. Iako deluje čudno da neko kupuje cipele na daljinu, objašnjava nam da se taj problem prevlada najpre tako što mu mušterija pošalje crtež stopala, meru prstiju i risa.

„Tako da sam onda video da je dobar način da mi uz taj crtež pošalju i staru cipelu, i kad to stigne i uporedim vidim da je nekad promašen crtež, ali imam cipelu da proverim“, dodaje Igor.

Vremenom je proverio i da su ručno rađene cipele sve više na ceni, i zato veruje da zanat ima budućnost. Tome posebno doprinosi poplava nekvalitetne robe.

Međutim, da bi se zanatlije održale u poslu, smatra da bi država trebalo da obezebdi povoljnije uslove preduzetnicima. Ne baš kao na početku priloga, obezbeđivanjem lokala, ali nižim zakupom svakako.