Posao ide dobro, da kucnem u drvo

Dok nam u svojoj radionici objašnjava da većinu mašina koje je kupio i danas rade, pritom kucajući u drvo "da ne urekne", Aleksandar Ugrešić ne može da sakrije osmeh na licu. I to zato što je drvo svuda oko njega.

Još kao dečak od drveta je pravio praćke, igračke, kućice za pse i mačke, zamišljajući da jednog dana izrađuje mnogo ozbiljnije stvari.

„Rekao sam sebi kada budem uspeo da konstituišem neki biznis koji će mi donositi dovoljno novca i vremena da mogu ovim da se bavim iz ljubavi, onako opušteno, baviću se proizvodnjom nameštaja i dizajniranjem nameštaja“, kaže Aleksandar. 

U tome je uspeo pre šest godina. Ono što prihoduje u sopstvenoj farmaceutskoj proizvodnji ulaže u dizajniranje i izradu nameštaja. Priseća se kako je ušao u taj posao.

„Jako je teško jer ne znaš ni šta treba da kupiš. Ja nisam završio školu za obradu drveta, ali ceo život nešto radim sa alatima i znam puno o alatima i u razgovoru sa starijim stolarima sam saznao kako, šta i gde. I kupovao mašinu po mašinu, tako da sam relativno brzo kupio celu radionicu", objašnjava preduzetnik.

U radionici je danas zaposleno pet majstora. Uslužno se angažuju i sarači, tapetari, čeličari. Svi oni sprovode u delo ono što Aleksandara osmisli. I on samo vlada pojedinim delovima izrade. Zato vrlo dobro zna da papir sve trpi i da je za nameštaj koji ne izgleda jednako iz svih uglova važan kompromis između dizajnera i majstora.

Iako na prvi pogled izgleda da je najteži deo posla izraditi ovako neobičan komad nameštaja, pa i pronaći sirovinu za njega, Aleksandar nas uverava da je ipak najveći problem pronaći dobrog zanatliju. A njih je u Srbiji sve manje.

„Drvoprerađivačka škola je školovala dva čoveka u zadnje dve-tri godine i mladi zaista nemaju pojma koliko je ovo plemenit posao. Zato koristim priliku da pozovem ljude da shvate da bavljenje jednim ovako majstorskim poslom može da bude ekonomski vrlo dobro“, tvrdi Aleksandar.

Koliko je za njega ovaj posao ekonomski isplativ, najbolje govori to što je otpočetka orijentisan na tržište Severene Evrope, Amerike i Brazila. Najdalju porudžbinu imao je sa Fidžija. Troškovi su premašili želje, pa nameštaj do tamo nije stigao, ali jeste do drugih krajeva sveta.

„Organizujemo sve, ja imam tu logistiku iz ove prethodne firme, tako da sam samo to proširio i na nameštaj. Radimo sve od vrata do vrata. Odavde do Australije, isporučujemo“, ističe preduzetnik.

Ponajviše, nameštaj je inspirisan Skandinavijom, tačnije radom danskih majstora pedesetih godina 20. veka. Uvek je od punog drveta, a namerne nesavršenosti svedoče o ručnom radu majstora.

„Nismo podeljeni klasično kao industrija, nego jedan majstor kao u ručnim radionicama za automobile, bukvalno od početnog komada drveta - talpe do poslednjeg komada potpisuje svaki pojedinačno, taj majstor je radio taj komad“, objašnjava Aleksandar.

Iako mu je želja da ove majstore u budućnosti naslede mladi, izgledi nisu najbolji. Zato ne voli da gleda tako daleko, a na pitanje o planovima odgovara jednostavno: želim da ovaj posao opstane.