Katanija – italijanska „južna pruga“ i lepotica od crne lave

Svako ima svoj jug. Oni koji vole toplinu reći će da je to blagoslov, a oni koji obožavaju novac smatraće to teretom ili čak prokletstvom. Tako i Sicilija, koja je krajnji jug Italije ima svoj jug – Kataniju.

Niko ne bi smeo da potceni udaljenosti između tačke A i tačke B na rimskom aerodromu „Leonardo da Vinči“. Naročito ako leti za Siciliju. Na gejtu čekate avion onako kako se čeka autobus, uz glasan razgovor Sicilijanki, graju njihove dece i živu raspravu Sicilijanaca.

Preovladava onizak, crnomanjasti tip čoveka. Onako kako su Bavarci u svetu monopolisali sliku Nemaca, tako je i Sicilijanac postao vizuelni ekvivalent Italijana – Holivud se pobrinuo za kliše.

Italijanska južna pruga

Primećujem nadprosečnu zastupljenost brkova i zulufa u imidžu muškaraca i tamniju kožu kod žena. Niskobudžetna kompanija leti više puta dnevno na relaciji Katanija-Rim i obrnuto, pa pretpostavljam da je opušteno ponašanje kao na autobuskoj stanici rezultat rutinskih putnih navika: U Rimu su poslovni partneri, rođaci, stvari koje mogu da se obave samo u glavnom gradu. Avion je zaista bio leteći autobus, sa atmosferom sličnom onoj na relaciji Beograd-Niš.

Svako ima svoj jug, pomislih. Oni koji vole toplinu reći će da je to blagoslov, a oni koji obožavaju red i novac smatraće to teretom ili čak prokletstvom.

Blistav dan za let preko italijanske „čizme“ i Sredozemlja. Kroz prozorče aviona na blještavoj površini mora ukazuje se silueta Sicilije. Sa profilom vatrene lepotice Etne, koja kao da staromodno pućka lulu. Vulkan je u redovnom stanju, tešim sam sebe, i nema potrebe da zamišljaš sebe okamenjenog kao u Pompejima. Uostalom, to je bio Vezuv, a ne Etna.

Ostrvo se iz blizine čini kao beskrajno kopno ispresecano brdima i parcelama crvenkaste zemlje, crnim stenama i žućkastom travom.

Darelovi Sicilijanci

Katanija se pomalja brže nego što sam očekivao. Na krilu mi je knjiga engleskog pisca Lorenasa Darela, koji je kao diplomata u Beogradu ostavio nesentimentalne zapise o tadašnjoj eliti. Ova knjiga je putopis o Siciliji – Badem u cvatu. Za Etnu je zapisao da mu je iz aviona izgleda kao igračka, ali jako opasna. Sećam se kada sam pre desetak godina leteo iz Rima za Maltu. Blistavi januarski dan, plavetnilo i – snežna kupola Etne. Meni je ličila na smrznuti čir.

Tražim u Darelovoj knjizi poglavlje posvećeno Kataniji. Podvukao sam deo koji se odnosi na aerodrom: „Ostavljao je ugodan provincijalan utisak, a bilo je sasvim očigledno, da je cela familija odlazećeg ili dolazećeg Sicilijanca, i to do šestog kolena, osećala obavezu da se oprosti od njega ili da ga dočeka.“

Dakle, nije me prevario prvi utisak, to je oduvek bilo tako. Sa humornim preterivanjem Darel dalje opisuje otimanje mnogobrojne rodbine o kofer rođaka i haotičnu gužvu.

Zaključujem da su oni ljudi s kojima sam dobrovoljno i lakomisleno stavio svoju sudbinu u ruke pilota niskobudžetne kompanije očigledni potomci Darelovih Sicilijanaca. I to me na neki način umiri. Katanija će me već dočekati onako kako dolikuje.

I dočekala me. Aerodrom jeste manji od rimskog, ali ni iz daleka onako pospan kakvim ga je davno opisao Darel. Putnički avioni iz sijaset zemalja na pisti, gust saobraćaj nad sicilijanskim nebom. Pasoške kontrole nema, jer stižemo iz Rima. A na neki način sam je očekivao, kao da mi je instikt govorio da sam upravo zakoračio u jednu drukčiju Italiju.

Vozač autobusa koji vozi u grad govorio je engleski sa tako jakim naglaskom, da ga je bilo skoro nemoguće razumeti. Narednih dana na Siciliji nedostajaće nam ovaj fini čovek koji gestikulacijama nadomešta reči, Ispostaviće se da je to Sicilijanac koji je ubedljivo najbolje govorio engleski.

Od kiklopa do Normana

Kažu da su na Siciliji najpre živeli samo kiklopi, jednooki mitološki divovi. Stari Grci su ih smatrali pomoćnicima boga vatre i kovačkog zanata Hefesta, koji u vulkanima kuje gvožđe.

Homer je opisao kiklopa Polifema koji je njegovog junaka Odiseja i njegovu brodsku posadu zatvorio u svoju pećinu, prožderao ih šestoricu pre nego što je Odisej uspeo da ga oslepi i pobegne sa preživelima. Isti taj Polifem je svojedobno bio do ušiju zaljubljen u sicilijansku lepoticu Galateju, ubio je stenom njenog ljubavnika, a ona je spas potražila u moru.

Nepoznato je da li su prvi ljudi na Siciliji zatekli kiklope ili, kako naučnici tvrde, patuljaste slonove čije lobanje zbog velike nosne šupljine izgledaju kao da su jednooke. Kako god, Elimljani su na severozapad Sicilije došli navodno iz anatolijskih predela mnogo pre Hrista, centralni deo su zauzeli izgleda njima srodni Sikani, za koje pretpostvaljaju da su stigli iz Iberije, a predeo u kojem je nastala Katanija naselili su Sikuli. Homer ih je označio kao trgovce robljem. Tukidid navodi da su stigli sa italijanskog kopna 300 godina pre Grka.

Grci će početi sa kolonizacijom u osmom veku stare ere, skoro potpuno će helenizovati ostrvo. Naslediće ih Rimljani, potom razni osvajači, među kojima su najdubljeg traga ostavili Vizantija, Arapi i Normani. U gradu je umro poznati grčki pesnik Stesihor, inače rodom iz Himere na Siciliji.

Na kafi kod Agate

Sedim na glavnom trgu Pjaca Domo, pijem kapućino koji svojom mlečnom krunom zaista liči na monašku kapuljaču i gledam kako ljudi idu za svojim poslovima. Oni koji sede i oni koji prolaze razmenjuju poglede, ređe i pozdrav.

Setim se šta je ovdašnji nastavnik i pisac Vitalijano Brankati zapisao sredinom prošlog veka: „Na ovom mestu moramo da ubacimo primedbu, da istorija Katanije nije istorija običaja, trgovine, arhitekture, ustanaka, već istorija pogleda. Život grada je pun događaja, prijateljstava, tuča, ljubavnih odnosa, uvreda - i sve to samo u pogledima koje idu tamo-amo između muškaraca i žena; u svakom drugom smislu taj je život jadan i dosadan.“

Tu istoriju pogleda posmatram uživo, primećujem blagu teatralnost u ritualu. Preko puta kafea je gradska katedrala. Sveta Agata Sicilijska je u trećem veku ove ere umrla na mukama jer se nije htela odreći Hrista. Rimski sudija je bio slab na lepotu, a Agata je bila lepa. Zato je njoj predložio da postane njegova žena i da se odrekne svog hrišćanstva. Inače će biti mučena.

Ostalo je zapisano, ali tek nekoliko vrekova kasnije, da je odgovorila: „Ove muke meni su vrlo korisne, kao što pšenica ne može doći u žitnice pre nego se očisti od pleve, tako ni duša moja ne može ući raj ako telo moje najpre ne bude skrušeno mukama.“

Odsekli su joj dojke i bacili u tamnicu gde je umrla. Sada kasnobarokna katedrala pred kojom pijem kapućino nosi njeno ime. Ljudi iz Katanje tvrde da je Agata tu rođena i umrla, a ljudi iz Palerma, naravno, da je ona njihova.

Zapravo, na kafi kod slončeta

Liotru je lokalni izgovor reči Eljodoro, a u srpskom jeziku ga znaju kao Iliodora. To je ime čarobnjaka koji se bavio nekromantijom – prizivanjem duša mrtvih kao i veštičarstvom. Živeo je u osmom veku i bio najpre konkurent za biskupsku stolicu Svetom Lavu Katanskom.

Onda se, kada je poražen, postao hrišćanski otpadnik. Bavio se crnom magijom nasred hrišćanskog hrama. Kažu da je Sveti Lav zgrabio Iliodora i zajedno sa njim otišao na lomaču. Iliodor je izgoreo, a Lavu ne bi ništa. Katanija, koja je tada bila deo Vizantije, pročula se po ovome u celom carstvu.

Mesna legenda je nešto drukčija. Jedni tvrde da se Iliodor pretvorio u crnog slona. Upravo onog, koji se nalazi na stubu između katedrale i kafea. Zato slonu po nadimku Iliodora na lokalnom narečju tepaju Liotru.

Uzalud istoričari tvrde da je prvi slon tu od rimskog doba. Nakon erupcije Etne i zemljotresa koji su krajem 17. veka uništili grad, arhitekta Đovani Batista Vakarini je obnovio Kataniju kao i dobar deo juga Sicilije. To je uradio tako dobro, u kasnobaroknom stilu, da je Unesko stavio celi ansambl pod zaštitu kao svetsku kulturnu baštinu.

E, Vakarini je pronašao u ruševinama slona koji je još u rimsko vreme bio figura na kraju hipodroma. Vakarini je slona od crnog magmatskog kamena stavio na postolje u fontani, napravio mu sedlo od belog mermera i na to postavio obelisk, takođe pronađen posle zemljotresa. On je bio rimski plen iz Egipta, posvećen staroegipatskoj boginji Izidi, a 1736. je taj osedlani slončić postao simbol grada pa je završio i na gradskom grbu.

Katanija, grad od ohlađene lave

Skoro sve što bi putnik mogao u jednoj šetnji da nauči o Kataniji - naučiće ako krene ulicom koja se zove Via Etnea, i zaista se proteže od trga sa katedralom i slonom prema Etni na severu. Nabrajanje ne bi moglo da opiše šarm ulice koja je kao i glavni trg nastala nakon katastrofe.

Sicilijanski barok je dovoljno razigrana varijanta umetničkog oblikovanja prostora da svaki pogled levo ili desno nudi ponešto zanimljivo. Zastao sam pored Rimskog amfiteatra, ili onoga što je od njega ostalo. Crna boja kamena me oduvek fascinirala. Setim se da sam po dolasku na Tenerife jedva čekao da odem na plažu od crnog peska. Ovo kamenje nije samo poruka davne evropske civilizacije, pouka o veličini i trošnosti imperijalnih snova. Ovo je i poruka iz zemaljske utrobe. Lava stvrdnuta u svom putu ka moru.

Ovom ulicom se može doći i do parka Belini odakle se pruža lep pogled. No vratimo se u centar gde mi je pažnju posebno zadržala operska kuća Teatro Belini. Očito je ovo prezime važno za Kataniju. Nazvana je po najčuvenijem muzičaru grada Vinčencu Beliniju, koji je tvorac italijanske romantične opere, stila poznatog kao „melodramma tragiko“.

Njegovo delo Norma iz 1831. je Rihard Vagner uzimao kao najlepši primer muzičke tragedije. Lepo je naveče sesti kraj fontane pred operom i zamišljati deonice iz Belinijevih partitutura. Posle toga se može svratiti u neki od obližnjih lokala, kao što je Osterija Panecaldo. Od grape, preko pice, grilovanog povrća ili slatkiša, do čaše vina, sve će biti onako kako najbolja varijanta - ova najjužnija - svetski poznate italijanske kuhinje nudi.

Arivederči, Katanija!

Mogao bih još ponešto napisati o ovom gradu. Recimo, da je put od železničke stanice do našeg smeštaja u Via Verdi bio sav izrovan. Ali da je smeštaj – romatična garsonjera u potkrovlju - bio savršen. Da su neke ulice oronule na način antičkih ruševina. Da su neki ćoškovi ovog grada naprosto zapušteni, pa imaju onaj čudan spoj još uvek prepoznatljive nekadašnje veličine i siromaštva.

Ali bih spomenuo ljude u jednoj lokalnoj tratoriji, koja nije bila na glavnim turističkim pravcima. Ušli smo slučajno, preumorni da tražimo nešto što preporučuju u turističkim vodičima i na internetu. Pili smo božanstveno belo vino, čudesna jela su izlazila na sto.

Sporazumevali smo se sa domaćinima na smešnoj mešavini nemačkog, engleskog, italijanskog i srpskog. Na kraju su nas zaustavili, pre nego što smo izašli u našu poslednju noć u ovom gradu i iz kuhinje izneli flašu sa žutim likerom.

Hteli su da se domaćinski oproste od egzotičnih gostiju sa Balkana. Nazdravili smo jedni drugima, niz grlo je klizio slatkogorki, penasti liker sa trunkom ukusa limunove kore. I pozdravili smo se sa svima, gazdom, šankericom, kuvaricom i dvojicom gostiju. Kao sa najrođenijima.

broj komentara 2 pošalji komentar
(ponedeljak, 18. nov 2019, 01:35) - anonymous [neregistrovani]

Код "топлине"

сам престао даље да читам.

(nedelja, 17. nov 2019, 16:10) - Sara [neregistrovani]

Катанија – италијанска „јужна пруга“ и лепотица од црне лаве

Lep tekst, dva puta ga procitala. Luda sam nacisto za Italijom, Bila sam na Kapriju i Amalfiju ali u Kataniji nikada. Verujem da je romanticno i divno kao i vecina italijanskih gradova.