„Brutalizam“ prošao test, da li će pametne zgrade izdržati zub vremena?

Od istoka do zapada. Zgrade takozvane brutalističke arhitekture nalaze se širom Beograda. Najpoznatija je „Geneks“ kula, istočna kapija Beograda, Avalski toranj i zgrade poznate kao „Toblerone“ i „Kineski zid“.

Tu su i opština Novi Beograd, soliteri na Voždovcu, blokovi... Ti betonski divovi, simboli bivše Jugoslavije, postali su prava atrakcija i za turiste.

„Najviše im se sviđa priča iza tih zgrada, tj. kako je nastajao Novi Beograd i generalno te zgrade i sviđa im se što svaka zgrada ima ovakve prostore ispred koji služe da se ljudi socijalizuju“, kaže Vojin Munćan iz „Jugotura“.

U vreme građenja ovih objekata, arhitekte i urbanisti vodili su računa o kvalitetu materijala, o tome da li u blizini ima vrtića i škola, mesnih zajednica, parkinga, rekreativnih zona, gradskog prevoza. Komšije su se više družile i zajedno rešavale probleme u zgradi. Skoro pola veka kasnije...

„Liftovi nisu radili ranije, a sada rade? Nisu radili godinama dok nismo sklopili taj aranžman za izdavanje, imali smo užasnih problema. Svi su se vadili na to da su uvozni liftovi, da nema delova, da je procedura grozna“, objašnjava Danojla Krstić, stanar „Geneks“ kule.

Zgrada se održava zahvaljujući bilbordima i reklamama na krovu. A nekima je i krov muka, jer prokišnjava.

„Većina stanara, ne kažem svi, ali jedna većina stanara kaže da to nije njihovo i da to njih ne zanima. Krov je Andrin, neka on misli o tome“, kaže Andrija Maksimović, stanar zgrade „Kineski zid“.

„Problemi koji su na novim zgradama su brže rešivi. Ukoliko se desi da prokišnjava krov ili ukoliko deo fasade nije u redu, vlasnici stanova u tim zgradama su pripremljeni od prvog dana kada su kupili stanove da moraju da imaju određene fondove. Iz tih fondova da rade popravke“, ističe Ljubiša Banovački, predsednik Udruženja profesionalnih upravnika.

Novo vreme, novi koncept stanovanja i življenja. Sve je više zatvorenih kompleksa zgrada sa stambenim i poslovnim prostorima, zasebnim parkinzima i zelenom površinom, kojima pristup imaju samo stanari.

„Stanovanje više nije deo društvenog projekta izgradnje stana za svakog građanina države, nego je sada praktično prešao u ruke investitora i privatnih lica tako da je njima profit na prvom mestu“, navodi arhitekta Jelica Jovanović.

„Ono što su neke pozitivne tendencije koje se mogu zapaziti to je da se prosečna površina stana u poslednjih desetak godina povećala. Ono što je možda problem što sadašnja građevinska i arhitektonska produkcija u Srbiji neće izdržati test vremena u pogledu vrednosti samih arhitektonskih objekata, u odnosu na ono što smo imali pre 30, 40, 50 godina“, kaže Vladimir Đorić, direktor projektnog biroa „Zabriski“.

Stara gradnja i dalje prolazi na testu vremena, ali sa sve nižim ocenama. Da li će i stanari novih zgrada jednog dana postati taoci arhitektonskih vizija?