Mirko voli Kablar kao Maču Pikču

„Moj deda se zove Milivoje, baka Milka, tata Miodrag. Moj stariji brat se zove Miodrag Milovan, ja sam Mirko, posle Mihailo, Milenko, Milan“, ovako Mirko Radović opisuje svoje porodično stablo.

Možda je malo neobično što u porodici Radović sva imena počinju na isto slovo. Ali još je neobičnije to što svi oni više od sedam decenija žive u Latinskoj Americi. Mirko je prvi koji je odlučio da se iz Perua vrati u Srbiju.

„Kad sam bio mali ja sam hteo da znam odakle sam, koji jezik moji baka i deka govore. I moj deda uvek je hteo da mi kaže šta se desilo u ratu, naravno iz njegove perspektive, moj deda je bio četnik“, seća se Mirko Radović.

Ni danas ne zna kako su njegovi preci iz Priboja stigli baš do Perua. Srpske korene ima i njegova supruga Marisela.

„I moj deka je došao u Peru posle Drugog svetskog rata isto kao i Mirkov i bili su prijatelji, igrali su karte i ručali zajedno. A Mirka sam srela slučajno u parku, upoznali smo se i rekao mi je: 'Ja sam Mirko Radović. Ja sam Marisela Slavković. Slavković – Radović? Pa to je isto.' I mi smo prvi imigrantski par iz Srbije koji se venčao u Peruu, u Latinskoj Americi“, kaže Marisela Radović.

Posle četiri godine dvoumljenja, odlučili su da život nastave u Srbiji. Marisela je vaspitačica, a Mirko radi kao konsultant u stranoj firmi.

„Puno njih kaže: 'Ne sviđa mi se Srbija.' Ja ne znam zašto ljudi kažu to, jer ovde, na primer, Beograd je siguran grad i za mene je to najbitnije u životu“, navodi Mirko i dodaje da njegova deca nemaju tu vrstu bezbednosti u Limi kao i da su u ovom gradu od deset miliona stanovnika velike gužve.

Super su se, kaže, snašle u školi i devojčice Milica i Milenka.

„Ovde imam drugare svih nacionalnosti. Ponekad me u školi pitaju i gde je Peru, misle da je to Španija, i ja im onda kažem: 'Ne, to je Južna Amerika'“, kaže Milenka Radović.

U Beogradu su tek godinu dana, hranu još isprobavaju, Srbiju obilaze. Najviše, kažu, vole Čačak.

„Ali ne samo Čačak, sviđa mi se Sevojno, Užice, Priboj, Prijepolje, sviđa mi se Kikinda, Subotica, sve. Možda nemamo Maču Pikču kao Peru, ali imamo Golubac, Kalemegdan, Smederevo... Sviđa mi se sve, sviđaju mi se ćevapi, pljeskavice, hrana iz Priboja, domaća hrana, organik, volim i rakiju“, dodaje Mirko.

Budućnost vide u Srbije, a Mirko bi voleo da i ostvari muzičku karijeru. Za rastanak ispraća nas pesmom koju, kaže, svi malobrojni Srbi u Peruu znaju – Tamo daleko.