Samoubistvo kao najvažniji životni cilj

Naslage prohujalog vremena poput teškog, neprozirnog zastora od somota skrivaju od pogleda ljudi današnjice drame prošlosti od kojih zastaje dah. I neobavezno prebiranje po njegovim naborima dovodi do neočekivanih otkrića koja nagone na pomisao da je fikcija, kao umetnička forma koja intrigira, razvija maštu i osećajnost, potpuno suvišna pred nezamislivim čudima stvarnog života.

Na obali poluostrva Kii skroman budistički hram sedi u tišini setno zagledan u daljinu, kao da nastoji da zaviri preko krovova obližnjih kuća, i dalje preko linije horizonta gde se spajaju plavetnilo neba i sivilo blago zatalasanog mora.

Kada sunce krene da lagano klizi i ugao pod kojim njegovi zraci miluju krotke talase se zaoštri, njihovi bregovi počnu da meko i nestašno sjaje kao da su se zaigrali, dok se nebeski svod prvo blago zarumeni, a onda ospe bojom ljubičice. Utonuo u tišinu predvečerja, taj neveliki hram na obodu Tihog okeana čuva veliku tajnu iz prošlosti – tajnu o životu, smrti i postizanju savršenstva.

Ime budističkog svetilišta je Hram planine Fudaraku. Ova poslednja reč je japanski naziv za Potalaku, jedan od mnoštva budističkih rajeva, kojim, verovalo se, vlada velikodušni i samilosni bodisatva Avalokitešvara, koji je posvećen spasenju ljudskog roda.

Hram u prefekturi Vakajama na najvećem japanskom ostrvu Honšu to ime nije dobio prosto iz didaktičke želje da se vernicima sugeriše da usmere svoje misli na raj i spasenje.

Verovalo se da je hram ništa manje nego početna tačka na putu u savršenstvo, odskočna daska za odlazak u raj - dugo vekova sa obale nedaleko od hrama njegovi sveštenici hrlili su u tamne morske dubine ubeđeni da će ih upravo smrt u čeljustima okeana odvesti u mirisne vrtove veličanstvene Potalake.

Južni raj

Žudnja za savršenim i večnim životom tako je silna da se, paradoksalno, može manifestovati u odricanju od života. Kada se u srednjovekovnom Japanu proširilo verovanje da je svet zašao u period moralnog i intelektualnog opadanja u kojem ljudima više nije moguće da ispravno shvate i praktikuju budističko učenje i svojim snagama postignu oslobođenje od bolnog točka rađanja i smrti, nada u spasenje prenela se na bodisatve, natprirodna bića koja, u svojoj velikodušnosti, svojevoljno odlažu sopstvenu nirvanu da bi mogla da vode druga živa bića ka spasenju.

Razvio se kult bodisatvi Avalokitešvare i Amitabe, za koje se verovalo da će izaći u susret svima koji u njih veruju i primiti ih u svoje rajske svetove, tzv. „čiste zemlje“, gde će im omogućiti postizanje prosvetljenja i oslobođenje od egzistencijalnih okova.

Uporedo s tim jačalo je shvatanje da je ovaj svet ne samo nestalan i prožet patnjom, već i prljav i gnusan, te da ga što pre valja odbaciti i naći put u neki od tih rajeva. Otud je deo budista u Japanu došao do uverenja da je ubrzati odlazak na onaj svet i poštedeti sebe života istrganog i uprljanog bolestima, prirodnim nesrećama i društvenim nepravdama ne samo goruća potreba, već i dužnost duhovnika.

Kada je budizam pustio koren u Japanu, verovanje u Potalaku, smatra se, stopilo se sa već postojećim mitom o zemlji večnog života koja se, pripovedalo se u staro doba, nalazi negde daleko preko mora ili pod njegovom površinom. To je, verovatno, razlog zašto su budistički vernici u Japanu, u potrazi sa rajem milostivog bodisatve Avalokitešvare, za koji se verovalo da se nalazi negde u smeru juga, otiskivali na more i uranjali u talase.

Tako je drevni hram na poluostrvu Kii postao jedna vrsta lučke postaje iz koje je u dragovoljnu smrt zakoračilo najmanje dvadeset ljudi, uglavnom starešina tog svetilišta, u širokom vremenskom rasponu od 868. do 1722. godine.

Pored njega, kao punkt za polazak na onaj svet, širom Japana korišćeni su obalski bregovi i prirodne izbočine koje zalaze u more. Na teritoriji gotovo čitave današnje japanske države, od prefekture Kagošime na jugozapadnom obodu ostrva Kjušu do prefekture Ibaraki, nešto više od stotinak kilometara severno od današnje prestonice Tokija na ostrvu Honšu, naučnici su pronašli zapise o ukupno oko 80 osoba koje su u potrazi za Potalakom sebi oduzele život utapanjem u Tihom okeanu.

Pravi broj, veruje se, verovatno je bio mnogo veći.

Otiskivanje u smrt radi rođenja u raju bodisatve Avalokitešvare, u Japanu poznatog kao Kanon, nije bilo jedina forma religioznog samoubistva u srednjovekovnom Japanu.

Poklonici široko rasprostranjenog kulta bude Amitabe svojevoljno su se spaljivali ili utapali u rekama i jezerima prizivajući njegovo ime, u nadi da će tako sebi osigurati rođenje u „Čistoj zemlji najvišeg blaženstva", Amitabinom raju, gde će, verovali su, moći da uživaju u njegovim mudrim propovedima o najvišoj istini, odnosno, „piju" neposredno sa vrela spoznaje i tako ostvare prosvetljenje i konačno oslobođenje od svih egzistencijalnih stega.

Ploveći hram

Sa obale u blizini Hrama planine Fudaraku iskušenik je na put u večnost polazio u skromnom ali pažljivo osmišljenom čamcu dostojanstvenog izgleda i važne duhovne simbolike.

Smeštan je u središte plovila unutar male, drvene kabine jednostavne konstrukcije koja je ličila na kućicu, ali je namerno bila napravljena bez prozora i izlaza, kako bi se misli u njoj, praktično, zatočenog sveštenika odvojile od sveta koji napušta, skrenule s obalskog pejzaža, morskog plavetnila i penušavih talasa, te usmerile na molitvu i meditaciju o samilosti i dobročinstvu bodisatve Avalokitešvare i lepotama i duhovnoj dobrobiti njegovog nadzemaljskog carstva.

Tokom širenja u kolevci Indiji, kao i kasnije po Kini, Korejskom poluostrvu i Japanu, budizam je apsorbovao lokalna božanstva i duhove, a taj spoj filozofije spasenja od duševnih i telesnih stega i vere u duhovna bića, čija je naklonost neophodna za puni stomak, dobro zdravlje, rađanje poroda i dug život, očitovao se i u scenografiji žrtvovanja ovozemaljskog za večni život u carstvu bodisatve Avalokitešvare – drvena koliba u središtu krhkog plovila koje se otiskivalo sa obale poluostrva Kii po pravilu je bila okružena s četiri minijaturne kapije torii, kakve se viđaju na ulazu u hramove stare japanske (politeističke) religije šinto.

Same kapije nose čisto budističku simboliku – mit o tome kako se princ Sidarta Gautama odlučio da raskoš i bezbrižnost dvorskog života zameni odricanjem u svrhu spasenja kazuje o tome kako je on, u želji za spoznajom, tajno izlazio iz palate u običan narod i kako je nakon svakog prolaska kroz neku od četiri kapije dvorskog zdanja, upoznao po jednu od četiri vrste muke koje more sve ljude bez obzira na njihovo poreklo, imetak i moć: rađanje, bolest, starost i smrt.

Kapije su takođe predstavljale i četiri stepena duhovnog razvoja na putu ka oslobođenju od točka života i smrti: okretanje Budinom učenju, obuku, sticanje mudrosti i postizanje nirvane.

Njihov oblik, međutim, trebalo je da prizove domaće božanstvo mora i druga poštovana bića iz šinto panteona, koja su poklonici Sidartinog učenja, u nastojanju da se prilagode kulturnom miljeu obrazovanom na Japanskom arhipelagu pre upliva njihove vere, već bili prisvojili kao nadljudske zaštitnike budizma i čak tretirali kao otelotvorenja buda i bodisatvi. Postavljanje malih torija na čamac stoga je imalo za cilj i da duhovniku obezbedi siguran odlazak u raj tako što će mu pribaviti božansku zaštitu.

U celini, plovilo sa drvenom kabinom posađenom u središtu i torii kapijama okrenutim ka sve četiri strane sveta na moru je neodoljivo podsećalo na minijaturni hram zagledan u beskraj - lagano klizeći po pitomim talasima, obavijen plavetnilom morskog i nebeskog prostranstva, nesumnjivo je asocirao na nadrealno, onozemaljsko.

Čamac, koji nije imao ni vesla, ni jedro, kao ni kormilo, na otvoreno more bi izvuklo drugo sitno brodovlje. On nije bio namenjen za upravljanje - u predvorje raja vodila su ga vera i predanost sveštenika i neograničena milost bodisatve. Ulaz u raj, pre nego neka konkretna, geografska tačka u moru, bilo je stanje uma u poslednjim trenucima života: usredsređenost misli, nepomućenost srca, skrušenost i potpuna predanost Avalokitešvari.

Takođe, povratak na obalu nije bio predviđen - odustajanje bi bilo nečasno i sramotno, i uz to grešno, jer bi značilo žudnju i prijanjanje za površno, prolazno i nesveto. Zato, kada bi dostigli visinu obližnjeg ostrvca ribari i monasi u malim tegljačima presekli bi konopce i ostavili iskušenika da usamljen pluta dok ga ne progutaju talasi.

Put u raj, pakao ili prosto ništavilo?

Evropski, uglavnom portugalski i španski, misionari, koji su u šesnaestom veku počeli da pristižu u Japan i koji su često putovali po njegovim ostrvima u nastojanju da nađu plodno tle za širenje katoličanstva, ostavili su nekoliko relativno detaljnijih zapisa o grupnim, svojevoljnim utapanjima budističkih sveštenika, poklonika Avalokitešvare.

U njima se govori ne samo o činu samoubistva, već i višednevnim pripremama koje su mu prethodile, poput posta i propovedi, kao i o ritualnim postupcima nakon izvršenja, kao što su kolektivne molitve za duše preminulih ili podizanje oznaka i hramova na obali u blizini mesta njihove pogibije.

Pisma jezuitskih misionara govore da su budistički sveštenici, kada bi izašli na pučinu, skakali u morske dubine sapeti i otežani kamenicama ili, pak, lagano uranjali u smrt, tako što bi povadili čepove iz rupa unapred probušenih u koritu čamca i potonuli skupa s njim.

U jednom od japanskih srednjovekovnih spisa postoji i beleška o slučaju u kojem su za telo sveštenika na putu u Potalaku privezali 108 kamenova, kao simbol isto toliko grehova koji se pominju u budističkim svetim knjigama.

On je tako fizički, odlaskom na onaj svet, i simbolički, potapanjem kamenova u vodu, sprao sve svoje grehe. Praktično gledano, taj teret je ne samo olakšavao potonuće, već i isključivao mogućnost da se iskušenik dokopa obale u slučaju da se u poslednjim trenucima pokoleba i poželi da ustukne od najvažnije misije svog života – samoubistva, odnosno, savršenog spasenja odricanjem od ovozemaljskog života patnje i bola.

Hrišćanskim misionarima samoubistva zarad rođenja u budističkom raju delovala su kao đavolska rabota: laž, bogohuljenje i potonuće u sam pakao. Uprkos tome, oni nisu mogli da u sebi u potpunosti suzbiju divljenje za iskazanu hrabrost, čvrstinu vere i predanost budističkih sveštenika koji su svoj život dobrovoljno položili za onozemaljsko savršenstvo.

Niti su mogli da priguše čuđenje za poštovanje koje je narod ukazivao grupama monaha-samoubica, kada su im, kao istinskim svecima, podizali oltare i upućivali molitve.

Blago sarkastičnom posmatraču današnjice, lišenom ikakve vere o zagrobnom životu, čamac za Potalaku, pre nego ploveće svetilište na stazi za večni raj, može izgledati kao plutajući kovčeg na tužnom putu u ništavilo.

Šezdesetih godina prošlog veka u Japanu je na kratko buknuo interes za kult Potalake zahvaljujući pripoveci pisca Kacumi Masude, koji je lamentirao nad zlosretnom sudbinom jednog glavešine pomenutog hrama na poluostrvu Kii, koji se, dostigavši propisanu starost od šezdeset leta, izjedan sumnjom i strahom ukrcao u čamac za Potalaku, ali onda, u želji da ipak poživi, nekako dokopao kopna, samo da bi ga, tragično, njegovi pratioci tamo ščepali i vezanog ponovo poslali u smrt na otvorenom moru.

Savremenoj japanskoj publici sveštenici tog hrama, kao i drugi budistički adepti koji su se u potrazi za konačnim spasenjem otisnuli na pučinu, činili su se naivnim i zavedenim, pa i, kako je to sugerisala Masudina pripovetka, žaljenja vrednim žrtvama iracionalne prisile. Pojedini intelektualci šibali su svojim oštrim akademskim perima kult Potalake kao pogubnu utopiju tipičnu za doba društvenog haosa i nesigurnosti u kojem su se raspale vrednosti i opusteo duhovni pejsaž.

Međutim, istovremeno, zbog veličine žrtve, potpune posvećenosti cilju i mentalne snage koju iziskuje dobrovoljni izlazak na nepregledno more u susret hladnoj smrti, srednjovekovni privrženici Avalokitešvare privukli su i znatno interesovanje, pa čak i pritajeno saosećanje i razumevanje, jer se uklapaju u, u japanskoj kulturi vrlo omiljeni, arhetip tragičnog junaka čistog srca, koji umire uzalud i poražen, ali pri tom pleni beskompromisnom predanošću, odlučnošću i iskrenošću.

Tragična hrabrost?

Praksa religijskog samoubistva inspirisana rajem bodisatve Avalokitešvare na poluostrvu Kii prekinuta je početkom osamnaestog veka kada su, sudeći po dostupnim pisanim izvorima, u čamac umesto živih, najpre polagana tela preminulih sveštenika Hrama planine Fudaraku, a potom, prosto, lutke.

Za shvatanje kulta Potalake potrebno je razumevanje za teške uslove srednjovekovnog života, za pogled na svet, vrednosti i senzibilitet ljudi drugačijeg podneblja, kulture i epohe.

Zavisno od ličnog uverenja, svojevoljno uranjanje u smrt ovih sveštenika može biti viđeno prosto kao traćenje života, kao besmisleni, pa i sumanuti čin dostojan prezira i osude, ali i kao izraz nesvakidašnje privrženosti principima, hrabrosti i odlučnosti, odnosno, kao čin vredan, ako ne divljenja i hvale, onda bar poštovanja.

Sa srednjovekovnog, budističkog stanovišta, ono je bilo primeran, pa i neophodan iskorak ka konačnom spasenju i savršenstvu – sveti čin.

Kakvo god da je gledanje na ta samoubistva, ostaje činjenica da suočavanje sa smrću i dobrovoljno odricanje od života podstiču na razmišljanje o smislu postojanja i onome čemu treba težiti u životu.

Ili, drugim rečima, iako specifičan istorijski fenomen vezan za određeni, konkretan kulturni kontekst, kult Potalake nesumnjivo navodi na kontemplaciju o važnim univerzalnim pitanjima - za šta vredi umreti i da li postoji cilj ili vrednost viša od života samog.