„Formula 1“ u Beogradu, trka koja je počela u miru, ali se završila u ratu

Beograd ovih dana liči na pravo automobilsko logorište, a trkačka staza oko Kalemegdana na opsednut grad u kome fantastičnim brzinama jure neka ogromna čudovišta koja je stvorila moderna tehnika. Tako je pisala Politika 2. septembra 1939. godine. Na ulicama Beograda zaista je tih dan bilo nešto što nikad nije bilo viđeno – prva i jedina trka tadašnjih bolida „Formule 1“ Beogradski gran-pri.

„To je najveći kulturno-sportski događaj između dva rata. Čak se žalio Velmar Janković tog dana se otvarala izložba Save Šumanovića, nije bilo ljudi na otvaranju izložbe, ali je ta izložba trajala šest meseci, a ovo je samo jedan dan“, objašnjava Bratislav Petković, osnivač Muzeja automobila Beograda.

Gran-pri je organizovan u čast rođendana kralja Petra Drugog Karađorđevića. Para se za trku nije žalilo. Beograd je tada bio siromašan grad, ali je bio i grad koji je želeo da bude deo moderne Evrope.

„Svakako Beograd je kao prestonica, u međuratnom periodu, mnogo veće zemlje i svakako je bio centar prema kome su gravitirali i iz politike i umetnosti. U principu, to je bilo jedno dosta oštro podeljeno društvo sa jednim tankim slojem političko-ekonomske elite, to se dosta preklapalo i sa velikim brojem građana koji su bili u dosta slaboj ekonomskoj i socijalnoj situaciji, ali ipak je bio prestonica i neka vrsta motora zemlje kako u društvenom tako i ekonomskom pogledu“, navodi istoričar Marko Miljković.

Tajkuni, grešnici i propaganda

Pisac Vladimir Kecmanović objašnjava da je prvi put o toj trci čuo u romanu Grešnik Dobrice Ćosića, kao i da je i danas zamišlja onako kako ju je Ćosić opisao.

„On, davnašnji inicijator srpskog automobilizma, uspeo je da ostvari stari san: prvenstvo Evrope u Beogradu. Bacio je milione da Beograd vidi jedan svetski događaj, čuje najjače automobilske motore, da na njegovom tlu čovek postigne brzinu preko 200 kilometara na sat. Košta mnogo, ali ako. Neka ga košta i cela dva miliona, nije mu žao za propagandu tehnike i mašine u Srbiji. To je jedino njegovo mecenstvo", napisao je Ćosić opisujući svog junaka Najdana Tošića.

„Uvek u takvim događajima postoje ljudi, današnjim jezikom rečeno tajkuni, koji to finansiraju i nalaze svoj interes pre svega marketinški, tako da je Najdan Tošić preteča toga o čemu vi pričate“, kaže Kecmanović.

Ćosić u Grešniku nastavlja: „Neka ga ovaj dan basnoslovno košta, samo trke da uspeju. Neka se veseli i lumpuje na početku Drugog svetskog rata. Koliki je to posao, koliko neprospavanih noći! Platio i novinare da što više pišu o trkama, stranim novinarima obezbedio besplatan smeštaj u 'Mažestiku', neka se jednom slavi Beograd. Da se o Beogradu u svetu više ne piše samo povodom političkih afera i hrvatskog pitanja“, napisao je Dobrica Ćosić.

Istorija je 1939. radila punom parom. Najpre je za kneza Pavla u junu Hitler u Berlinu priredio vojnu paradu. U avgustu je potpisan sporazum Cvetković–Maček, čime je stvorena Banovina Hrvatska. Tih dana francuski vozači otkazali su učešće u trci. Nemci će napasti Poljsku, čime će početi Drugi svetski rat. Trka je počela u miru, a završila se u ratu.

U Beogradu zvuk motora, u Poljskoj zvuk tenkova

„To je jedan dosta čudan paradoks, da na stranicama Politike mogu da se čitaju uvodni događaji za samu trku, a malo kasnije u rubrikama su bili izveštaji Politikinog izveštača iz Poljske, koji je već najavljivao šta se dešava i kako to sve izgleda“, ističe Miljković.

Organizatorima je bilo jasno da će na trci učestvovati samo nemački timovi. Dok su Britanija i Francuska i zvanično bile u ratu sa Nemačkom, vozila „Mercedesa“ i „Autouniona“ u miru su kružila svoj deseti krug oko Kalemegdana. Pobeda nemačkog tima sa italijanskim vozačem u Beogradu slavila se uz izvođenje nemačke himne.

„Činjenice kažu da je svakako Kraljevina Jugoslavija već u drugoj polovini dosta skretala u pre svega ekonomskoj, pa i političkoj saranji sa nacističkom Nemačkom. Druge neke činjenice kažu da je bilo glasina da bi tu trku trebalo otkazati, a glavni argument bi bio da je to ogromno bacanje novca, zamislite danas organizovanje 'Formule 1'. Govorimo o desetinama i stotinama hiljada evra koje bi jednostavno bile bačene“, kaže istoričar Marko Miljković.

„Ukupno stanje u društvu je bilo dosta slično današnjem i ekonomska situacija u poređenju sa okruženjem je verovatno bila bolja, ali na ukupnu atmosferu među ljudima ne utiče toliko realna ekonomska situacija koliko nada. Mislim da je u to vreme nade bilo više nego danas“, smatra Kecmanović.

Niko tog dana nije znao šta će se sve desiti sa Jugoslavijom i svetom. Beograd je tada imao 270.000 stanovnika. A čak 80.000 gledalo je trku. Novinar Borbe tada je zapisao: „Bilo je zanimljivo posmatrati tu publiku koja je donela sa sobom zembilje, korpe i pakete sa hranom i bocama punim pića, spremna da odstoji ili odsedi od osam izjutra pa do sedam uveče. Karta je koštala čuvenu stotinarku, mesta na tribinama bila su rezervisana za kraljevsku i gradsku gospodu, ali je bilo mnogi onih koji nisu kupili kartu.“

Istoričar Marko Miljković objašnjava da su propaganda i marketing oko trke bili toliko intenzivni da je narod pohrlio, a organizatori su shvatili oko podneva da nema šta da ih zaustavi, pa su jednostavno pustili ljude koji su se izležavali po parku, Kalemegdanu, napravili piknik-izlete.

„Bila je jedna situacija gde Herman Miler, koji je isto vozio za „Autounion“, zakačio jednu topolu, nakićenu gledaocima koji su popadali, ali sreća pa je bila mekana trava ispod njih pa niko nije poginuo. To se desilo kod Kule Nebojše“, kaže Branislav Petković.

Leteća kaldrma i „Leteći Italijan“

Beograd se za taj događaj spremao kao Monte Karlo, iako Kraljevina Jugoslavija nije baš bila meka automobilizma. U celoj zemlji bilo je svega 1.200 automobila, a bar polovina je bila pokvarena.

„Te trke su služile da se u stvari poprave ulice i putevi. Kod hotela 'Park' su bolidi leteli kroz vazduh po 20-30 metara. Tako se desilo da je Brauhič išao ispred Langa i kada je posle skoka ponovo dotakao tlo, izbio je jednu kocku, koja je pogodila Langa u naočare, pa se odbila je slomila izlog hotela. Zato su zalivali kocke pred trku asfaltom da se to ne desi“, objašnjava Petković.

Ipak, po značaju i prestižu, trka nije zaostajala za najvećim trkama tog perioda. Vozili su je najbolji vozači tog vremena. Pobedio je „Leteći Italijan“ – Tacio Nuvolari tada je vozio svoj poslednji gran-pri u karijeri.

„Kada su ih pitali kog vozača smatraju najvećim svih vremena, Enco Ferari i Ferdinand Porše su rekli da je to Tacio Nuvolari. Beograđani su navijali za njega jer on je više ličio na nas, onako mali, žgoljav, crnomanjast, Italijan, Mediteranac, za razligu od Manfreda fon Brauhiča. Onako nadmenog, Švabu, visokog i plavog niko nije zarezivao. Što kažu Italijani, bio je 'maestro di korsa, de la vita', odnosno majstor trke i staze, ali i života“, kaže osnivač Muzeja automobila Beograda.

Septembra 2019, posle 80 godina, u Beograd je stigao pehar Tacija Nuvolarija, prvi put nakon što mu ga je na Beogradskom gran-priju uručio kralj Petar Drugi Karađorđević. Pehar se čuva u muzeju „Nuvolari“ u Mantovi, a u Beograd ga je doneo kolekcionar automobila, Italijan Đorđo Adrijano.

„Za nas ima veoma veliki značaj i danas nam je čast prisetiti se tog događaja i Tacija Novularija, koji je pobedio ovde u Beogradu. Ovaj pehar je veoma poseban i izgleda kao da je živ, zrači posebnom energijom i ima 80 godina, ali ih ne oseća i ponovo je u Beogradu“, ističe Adrijano.

„To je pehar koji je Nuvolari poneo iz Beograda i to je jedini pehar na kojem su na ćirilici ispisana slova, a simbol na njemu je nacrt Svete Kostića, prvog srpskog šofera, koji je inače autor znaka Kraljevskog auto-kluba“, kaže Petković.

Novine su tog septembra pisale da Beograd liči na grad u kome jure ogromna čudovišta koja je stvorila moderna tehnika. Ta čudovišta se danas zovu „old tajmeri“. I predstavljaju stvar prestiža, ali i strasti. Beograđane su podsetili na najveličanstveniju automobilsku trku koju je ovaj grad video.