I u sedamdesetoj do Severnog pola

Kada biste ga sreli u parku, pomislili biste da rekreativno trči, ali se zapravo penzioner Ljubiša Jović priprema za neobične poduhvate. Jedan je od najstarijih srpskih planinara, a u sedmoj deceniji uspeo je da stigne čak do Severnog pola.

„Ajde da osvojimo nešto i idemo negde gde niko nije. Sad Severni pol, ljudi su išli imali smo neke fotografije, ali postoji i postoji pešačka tura koja je jako zahtevna. To je izazov, vi sad idete a ne znate gde idete, nemate pojma šta će tamo da vas čeka“, objašnjava planinar i penzioner Ljubiša Jović.

A 23 sata pešačenja čekalo ga je do najsevernije tačke i avanture o kojoj nije ni sanjao. A nije ni pomišljao da će ostati bez planinarskih cipela.

„Mi inače imamo jako dobre cipele, one su bile uništene. Na kraju sam ih vezivao najlon kesom, a đon mi otpao načisto“, priseća se Ljubiša.

Čak i u takvim okolnostima stigao je do vrha, na 2.000 metara. A tamo nova iznenađenja.

„Kreću neke životinje koje ispuštaju neke svoje glasove, kreće kiša, tu se spušta temperatura, šta ja znam ako je bilo u avgustu tad dvadesetak stepeni, ona ide u minus sada. Neki vetrovi duvaju, na nebu vidite auru koja radi svoje i malo se i plašite, i nije jednostavno“, opisuje ovaj planinar sa stažom.

Dodaje da su na sajtu proveravali da li je neko iz Srbije bio pre njih i odgovor je negativan.

„Mi smo bili prva ekspedicija koja je tamo bila. To je najsevernija tačka, vi ćete videti gde piše Nortkin, piše i Nortkap, ali malo, malo ispod Nortkina, znači to je ta najsevernija tačka koju smo mi obišli“, otkriva Jović.

U šali objašnjava da ekspedicija na Sevrni pol nije za penzionere bez kondicije. Za planinarske poduhvate priprema se od 1972.godine otkada mu je ovo hobi.

„Vi se pripremate cele godine za tako nešto, dogovarate se a i finansijski se pripremate. Planinari imaju neka svoja ustaljena pravila, ponese se hrana koja može da se ponese sa sobom, onda primusi, taj neki pire koji se sprema na tom nekom primusu, a kupuje se voće, povrće. Osim te fizičke pripremljenosti vi morate psihički da budete pripremljeni, jer ta psihička veza u organizmu u stvari vas drži čvrsto“, ističe Jović.

Iako se bliži osmoj deceniji svakoga dana prepešači najmanje osam kilometara. To mu daje snagu za pohode koje traju i po 15 dana. Osim vrhova regiona osvajao je i Skadinaviju, obilazio Portugal, Španiju, Italiju... Jedna tura mu je u posebnom sećanju.

„Na Siciliji ima jedan grad koji se zove Trapani, to je grad gde se vadi so, a iznad tog grada ja nisam mogao ni da pretpostavim da se nalazi još jedan srednjovekovni grad i to jako lep grad“, kaže planinar.

Entuzijazam ga ne napušta pa se tako priprema za osvajanje novih gradova ali i vrhova. Kaže da bi voleo bi da detaljnije istraži Španiju, ali tek kada dobije malo slobodnog vremena, jer njegove penzionerske dane okupiraju i orijentiring, fotografija i folklor.