Svetski rekorder u radu za RTS

Vest o njemu obišla je ceo svet, a on sam kaže da je za 96 sati neprekidnog rada upakovao toliko žice da bi njome mogao da obavije Zemaljsku kuglu. Vahid Mutapčić iz Sarajeva u Ginisovu knjigu rekorda upisao se 1984. godine, kada je sa tog mesta potisnuo Amerikanca koji je radio 92 sata. Ali to nije glavni motiv zašto je proveo četiri dana i četiri noći u fabrici.

„Iz razloga što smo mi u 'Žici' imali jednako radno vreme 12-24 i rukovodstvo je reklo da se norma ne može ispuniti za 12, pa su nam okrenuli na osmočasovno radno vreme. Ja sam bio protiv toga jer sam bio predsednik omladine i borio sam se da nam ostane radno vreme 12 sati. Oni su bili mišljenja da je najbolje raditi dva dana jednu smenu, dva dana drugu smenu pa u treću, a tako nikad nismo imali slobodnog vremena. Ja sam rekao ja ću dokazati da se u stotom satu može norma ispuniti i onda sam počeo pripreme i odobrenja sva razna, tako da sam u novembru počeo raditi“, seća se Vahid.

Radio je uz nadzor medicinskog osoblja i obezbeđenja. Svakodnevni lekarski pregledi i poseban režim ishrane. A upravo ga je hrana dovela u jedinu kritičnu situaciju.

„Drugu noć mog rada sam za doručak imao, po jelovniku koji je prepisala medicina rada, pohovani mozak. Ako mozak nije malo navukao nije dobro, jer ja kad sam pojeo to osetio sam muku i rekao sam nije mi dobro. Izašao sam vani i za mnom su ovi moji koji su me pratili izašli. Pojeo sam limun, a novinar zagrebačkog Vjesnika me je pitao šta je bilo i ja mu kažem: 'Pojeo sam pametniji mozak nego što je moj'. I za dva dana je na duplerici izašao naslov: Pojeo pamteniji mozak od svog“, objašnjava rekorder.

Te 1984. godine Vahid nije bio jedini koji je postavio rekord. Mnogi su to činili na Olimpijskim igrama, između ostalog, na bob stazi. U to vreme vraća nas novinar Enver Šadinlija.

„Predstavnici Jugoslavije u takmičenju u bobu su bili Bosanci, bili su iz Sarajeva. Dakle, samo Bosanac može uraditi to da se na ovu stazu bez nekih velikih priprema i bez nekog velikog predznanja na te velike brzine kojima se kreće bob usude u sve to. Kao što se i Vaha Mutapčić usudio da postavi taj svetski rekord. Ono što se može podvesti pod jednu priču – to su ljudi iz Bosne, to je Bosanac, on hoće da uradi ono što niko u svetu nije uradio“, tvrdi Šadinlija.

Bob staza više nije u funkciji, Vahid je u penziji, a na mestu fabrike u kojoj je radio sada niču stanovi. Gigant teške industrije privatizovan je 2003. godine.

„Fabrika je imala oko 2.200 zaposlenih. Radilo se normalno, družilo se normalno, išlo se i na sijela, na druženja. Pomagalo se ako treba nešto oko kuće raditi tako da smo bili kao jedna veća malo porodica“, kaže Vahid.

Zato kada se odlučio na poduhvat, imao je svesrdnu podršku kolega. Ne poriče da je bilo i sumnjičavih, ali u manjini. Njegov nekadašnji poslovođa Ibrahim vodio je evidenciju ta četiri dana novembra.

„Tu se vidi koliko je on sati radio po smenama i ti sati su pretvoreni u normu, tako da se zna koliko je kalemova upakovao i svezao. I vidi se da je u drugoj polovini, drugom periodu čak više radio“, ističe Ibrahim Isanović.

Nakon završenog posla, dobio je brojne nagrade, koje je uglavnom dao u humanitarne svrhe. Automobil „golf“ je vratio fabrici koja mu ga je poklonila. Seća se da je tog dana kući stigao oko devet časova, a da se probudio sutradan u 17 časova.

„Nazvao sam direktora i pitao mogu li doći u noćnu smenu. On se samo nasmejao i rekao sedi i odmaraj“, seća se rekorder.

Tada je posao pobegao od Vahida, ali danas ne može da mu utekne tako lako, iako je 15 godina u penziji. Zaključao ga je u radionicu, u kojoj izrađuje pločasti nameštaj. Ovde ne postavlja nove rekorde, ali se ni ne plaši za postavljeni.

„Nije posao vrednovan, znate kod nas ovde većina privatnika i ne plati radnika, i što bi on onda radio. A onda nema ni posla“, kaže Vahid.

U vreme kada je on počinjao posla je bilo, ali očigledno ne i za njega. Više od 200 odbijenica stiglo mu je na adresu, a onda je napisao pismo drugu Titu. To ga je dovelo i do fabrike „Žica“. I tako je od čoveka bez posla stigao do rekordera u radu, a izrađena je i novčanica sa njegovim likom, za koju se dugo mislilo da predstavlja lik Alije Sirotanovića.

„E, vidite, novčanica je izašla 1985. godine. Alija je umro devedesetih godina, a oborio je rekord, znamo kada. Koji je razlog da novčanica izađe 1985. godine posle mog obaranja rekorda da bude lik Alije Sirotanovića? Alija i ja se razlikujemo, on je imao brkove, crn bio, a ja žut i nemam brkova“, dodaje svetski rekorder.

Vrednije od novčanica za Vahida je bilo priznanje da je radom postigao ono što je zamislio. Na to ga danas seća i pesma, koju mu je grupa „Magazin“ posvetila.