Svrati na kafu i maženje sa mačkama

U Japanu, nošen naglašenom ljubavlju prema svemu simpatičnom i slatkom i poduprt podvojenošću gradskog stanovništva od prirode, širi se novi tip ugostiteljske usluge – kafići koji uz piće nude interakciju sa životinjama. Popularnost tih objekata i potražnja za njima su takvi da se oni brzo množe i sve više diversifikuju, pa sada, pored radnji sa tradicionalnim kućnim ljubimcima kao što su mačke i psi, gradsko stanovništvo u Japanu uveseljavaju i kafići sa ježevima, zečevima, vidrama, sovama, kornjačama i drugim divljim životinjama.

Prijatan prolećni dan prohladnog jutra svetlom i svežim vazduhom uliva optimizam i želju za životom. Ipak, koraci postaju sve kraći i sporiji, jer nizak atmosferski pritisak i slivanje krvi u stomak nakon ručka otežavaju organizam, koji polako počinje da klizi u dremež i vapi za crnim, gorkim napitkom.

Uzana, siva zgrada od desetak spratova, kakvih u japanskoj prestonici ima na hiljade, toliko je skromna da ju je teško opisati. Nad tesnim ulazom raspeta je velika fotografija koja poziva u neobičan kafić u njenoj utrobi. U vrlo skučenom, ali vedrom lokalu, iskićenom radosnim ukrasima i simpatičnim slikama, u rano subotnje popodne tiskaju se mladi parovi studentskog godišta, uzbuđeno čavrljajući.

Odsutni su za to vreme uobičajeni gosti prestoničkih kafića: penzioneri utonuli u živi razgovor, besprekorno doterane dame obuzete tipkanjem po telefonu, razdragani osnovci na povratku sa sportskog događaja ili pokoji usamljeni službenik, osuđen na rad vikendom, koji letimičnim pogledom pretresa vesti tokom kratkog predaha na putu od sedišta klijenta do sopstvene firme. No, to verovatno i nije čudno, jer je kafić sa svega desetak mesta smešten u podrumu, nedostupan pogledima prolaznika, u ulici ispunjenoj buticima, restoranima brze hrane i igraonicama, u kojoj kao posetioci dominiraju srednjoškolci i studenti.

Unutra, mala, simpatična radnica po imenu Juki nam polako prilazi. Telo joj toplo, a srce kuca brzo. Nemoguće je ne osetiti simpatije za takvo osetljivo i nežno biće. U znak zahvalnosti za ukazano poverenje, dajemo joj šargarepu.

Što ima smisla, jer je Juki zečica. Bukvalno. Kao i druge njene kolege i koleginice glodari iz kafića „Mimi“ (japanski: „uši“) u tokijskom kvartu Ikebukuro, ona je tu da, kako Japanci kažu, kod gostiju „isceli“ stres, odnosno, zaleči im rane od svakodnevnih bitaka u životu, kao što su stalno naprezanje na poslu ili patnja prouzrokovana nesporazumima i sukobima sa drugim ljudima. Ugostiteljska radnja u kojoj ona tako leči i uveseljava vredni japanski narod poznata je, logično, kao „zečji kafe“.

Intimna interakcija sa životinjama atrakcija za gradsko stanovništvo

Da životinje imaju terapeutski efekat na ljude nije ništa novo, međutim način na koji se on u Japanu uvodi u sektor usluga i koristi za privređivanje je neobičan – ugostiteljstvo u toj dalekoistočnoj zemlje trenutno prolazi kroz čudesnu fazu u kojoj se kao pečurke posle kiše rađaju lokali u kojima se posetiocima nudi interakcija sa malim, simpatičnim životinjama: tradicionalnim kućnim ljubimcima kao što su mačke, psi i papagaji, ali sve više i sovama, ježevima, zečevima, kornjačama, mrmotima i drugim vrstama.

U tim radnjama, u kojima se obično naplaćuje vreme provedeno unutra, gosti mogu da hrane i maze životinje, da ih uzimaju u zagrljaj, stave na rame, posmatraju kako se igraju, pa čak i kako lete – kada je reč o većim pernatim životinjama, u meri u kojoj im to dozvoljava kanap kojim su o nogu privezane za pod.

Gosti mogu i da za svoje potrebe, za rođendanske proslave i žurke, iznajme prostor na nekoliko sati i sami se poigraju sa životinjama. Neki od kafića koji drže sove i druge noćne životinje čak nude mušterijama da oko dva časa ujutru posete njihov ugostiteljski objekat i provedu nekoliko sati sa životinjama – usluga koja, po sadašnjem kursu, košta sto evra po osobi. U pojedinim radnjama moguće je i iznajmiti i izneti životinje na nekoliko sati, a mnogo kafea na prodaju nudi i knjige, časopise, lutke, školski pribor i drugu robu inspirisanu tim stvorenjima.

Kao što se može naslutiti iz navedenog, ugostitelji u ovim tzv. „životinjskim kafeima“, nastoje da omoguće mušterijama duži i intimniji dodir sa životinjama, odnosno, da im pruže uslugu kakva je retka u zoološkim vrtovima, koji su u Japanu, inače, vrlo popularni i vikendima tako puni i zagušeni da kretanje kroz njih može predstavljati veliki izazov za strpljenje i fizičku spremu odraslih, a kamoli dece.

Dosta tih kafea iznutra izgleda kao dečja igraonica ili topla, simpatična soba u kući ili stanu. Petkom uveče i vikendom u njima je teško naći mesto bez prethodne rezervacije. Vlasnici po pravilu biraju one rase unutar određene vrste koje važe za strpljivije i prijemčivije za interakciju sa ljudima.

Radnici kafea obično dobro znaju koje od životinja koje drže valja ostaviti kao jednu vrstu ukrasa za posmatranje, a koje su krotkije i mirnije, te se mogu dati posetiocima u ruke. Pošto su Japanci generalno stidljivi i ljubazni prema drugima, te se ustručavaju da u prisustvu više ljudi budu prvi koji će pomaziti ili uzeti u naručje neku od životinja, osoblje često prilazi mušterijama i poziva ih da to učine.  

Kafići sa životinjama, naravno, najprivlačniji su za mališane, ali je među mušterijama i puno mladih parova, odnosno, studenata, kao i žena u tridesetim godinama i starijih, od kojih neke i kod kuće imaju sopstvene ljubimce. Poslednjih par godina pažnju tih slojeva stanovništva naročito privlače kafei sa egzotičnijim životinjama, poput sova i vidri, koje su retke kao kućni ljubimci. Postoje i radnje sa ribljim akvarijumima, pingvinima, pa čak i kafei, koji omogućavaju druženje sa reptilima, poput zmija, žaba i guštera.

Pojavu takvih nesvakidašnjih, pa i bizarnih ugostiteljskih objekata, smatra se, naročito je prizvao uspeh kafića sa mačkama, koji su u zadnjih petnaestak godina ostvarili veliku popularnost i pokazali se kao profitabilni.

U pokušaju da prevaziđu zasićenost tržišta s dobro poznatim ljubimcima, kao što su mačke i psi, i ponude nešto originalno, preduzimljivi japanski ugostitelji posegli su za ređim, divljim životinjama koje su slično tim tradicionalnim kućnim ljubimcima slatke i umiljate, ili koje, poput reptila, bude radoznalost, jer deluju zastrašujuće ili neobično.

Na internetu već kruže priče o mogućnosti da će uskoro biti otvoreni i ugostiteljski objekti sa većim divljim životinjama, te da bi dalji razvoj tog sektora mogao da ide u pravcu umanjivanja ili brisanja razlike između kafea sa životinjama i manjih zooloških vrtova, bar kada je u pitanju raznovrsnost živih bića koja se izlažu. 

Takva vrsta ugostiteljstva, međutim, zahtevna je jer traži ne samo dodatni napor za pripitomljavanje i brigu o životinjama, koja se mora vršiti svakodnevno, uključujući tu i neradne dane, već i zbog održavanja higijene. Vlasnici zato nastoje da uposle službenike koji gaje posebne emocije prema životinjama, kao što su volonteri u prihvatilištima za odbačene ljubimce ili članovi neprofitnih organizacija za zaštitu zlostavljanih životinja i očuvanje ugroženih vrsta, koji su voljni da žrtvuju i svoje slobodno vreme za brigu o životinjskim zvezdama kafića i da ih, ako je potrebno, drže u sopstvenoj kući tokom praznika.

Obavezno je, naravno, i zaključivanje ugovora o saradnji sa veterinarima koji pružaju uslugu preventivne vakcinacije i lečenja tih životinja, i kompanijama koje nude osiguranje za slučaj da neko od gostiju doživi povredu. Zato je, čini se, opravdan sistem plaćanja u kojem se, osim napitaka, lakog jela i deserata, plaća i ulaz ili satnica. Obično, sat vremena u kafiću sa životinjama košta svega oko 10 evra po osobi, u šta je uračunato i jedno piće.     

Kafei s životinjama široko prihvaćeni u društvu

Mada Japan ima borce za prava životinja, koji su u poslednje vreme, bar sudeći po domaćem izdavaštvu i medijskom izveštavanju, ophrvani problemom tzv. „fabrika pasa“, skučenih i nehigijenskih centara u kojima se u nesnosnim uslovima drže stotine štenadi, svako vredno nekoliko hiljada dolara, čini se da ne postoji izražen društveni protest kada je u pitanju rad „životinjskih kafea“.

Iako fizički kontakt sa većim brojem ljudi u skučenom prostoru nesumnjivo predstavlja duševno opterećenje za sve, a posebno divlje životinje, pri čemu su neke od njih, naročito one noćne, podvrgnute i fizički štetnom naporu jer im se oduzima od sna i veštački nameće aktivnost tokom dana, broj kafea u velikim gradskim sredinama u Japanu iz dana u dan raste i, bar sudeći po komentarima njihovih gostiju na internetu, oni se pre svega doživljavaju kao ustanove koje raduju decu, koje pružaju retku priliku da se uživa u dodiru sa životinjama koje se inače ne mogu držati u kući i kao mesto gde se može provesti vreme koje prija duši, odnosno, po nju ima lekoviti efekat.

Pri tome se ne postavljaju pitanja o ironičnoj situaciji u kojoj mušterije kafića sa životinjama leče svoj stres tako što stresiraju životinje, odnosno, odlaze kući s osećajem da su učinili nešto dobro za svoje psiho-fizičko stanje nakon što su ugrozili i, moguće, oštetili zdravlje i dobrobit životinja „domaćina“.

U Japanu, gde je prvi kafić sa mačkama otvoren 2004. godine u gradu Osaki po ugledu na slične lokale na obližnjem Tajvanu, sada ima oko 300 ugostiteljskih objekata tog tipa. Tome treba pridodati i više stotina kafea sa drugim vrstama životinja.

Bitan podsticaj za njihovo postojanje daju skučenost prostora za stanovanje i visoka cena životinjskih mezimaca, zbog čega mnoge porodice s decom ne mogu sebi da priušte držanje kućnih ljubimaca.

„Životinjsko ugostiteljstvo“ podržava i, čini se, neutoljiva (i blago infantilna) ljubav odraslih Japanaca našeg doba, naročito žena, prema svemu slatkom i simpatičnom, od maskota i likova iz crtanih filmova, preko plišanih i drugih lutaka, do malih životinja. Iza interesovanja i potražnje za kafeima sa životinjama je, naravno, i poodmakla urbanizacija koja je gradsko stanovništvo odvojila od prirode toliko da je, recimo, pre desetak godina na videlo izašla neverovatna afera o tome kako su 2.000 jaganjaca uvezenih iz Australije u Japanu u prodaji bili uspešno podmetani kao štenad rasnih pasa.

S tim u vezi, mada im se može uputiti kritika za nehumano postupanje sa životinjama i njihov ceo koncept može da se okarakteriše kao bledi surogat za istinski doživljaj prirode i kao ljudska sebičnost u odnosu na životinje, istovremeno se može smatrati i da kafei sa životinjama, u našem dobu visoke urbanizacije i statičnog i relativno asocijalnog življenja za televizorima i kompjuterima, odnosno, u uslovima opšte otuđenosti od prirode i emotivnog siromašenja, u izvesnoj meri igraju pozitivnu edukativnu i psihološku ulogu.

Vredno pomena je i to da neki od njih obavljaju i društveno koristan rad tako što prihvataju napuštene pse i mačke i traže im novi dom među svojim mušterijama.

broj komentara 2 pošalji komentar
(subota, 13. jul 2019, 10:51) - anonymous [neregistrovani]

To i nama treba

Da otvorimo jedan kafic u kome posetioci mogu da maze kravu, ovcu ili prase. Bilo bi top :)

(četvrtak, 11. jul 2019, 13:13) - anonymous [neregistrovani]

komentar

Meni se ovo bas svidja