Od krize u Grčkoj do posla u Srbiji...

Kada je Marijanin suprug, zastupnik međunarodnog lanca trgovina za prodaju odeće, pre četiri godine ostao bez posla, bilo joj je jasno da nema vremena za gubljenje. Iz Grčke se uputila u Srbiju, a osim kofera ponela je i ideje za pokretanje sopstvenog posla.

„Krenula sam prvo na Zlatibor, sela u kola sama, i pitala sam prvo na autobuskoj stanici tamo gde se skupljaju ljudi da li ima neka žena koja plete ovde i oni su me uputili. Uradila sam prvi model, drugi model za moju dušu, a onda su počeli i prijatelji da traže i od usta do usta, moj posao je krenuo“, seća se Marijana Andrić.

Kako je uz supruga već godinama u tekstilnoj industriji, odeća joj se učinila kao logičan izbor. Iako sama ne ume da plete ili štrika to je nije osujetilo, jer je znala da u Srbiji ne manjka majstora za ručni rad. I nije se prevarila. Njen poslovni potencijal prepoznala je i lokalna samouprava.

„Napisala sam sama biznis plan kako to već ide i dobila sam među prvima tu subvenciju od opštine Pančevo koja mi je jako pomogla. Uzeli smo razboj, počeli smo i tkanje, tako da je to bila značajna podrška za mene“, kaže preduzetnica.

Podrška je stigla i iz Grčke. Na naslovnoj strani tamošnjeg časopisa jedna voditeljka se pojavila u njenom džemperu, a ubrzo su i razne svestke blogerke postale zainteresovane za njene komade. Tako je odeća stigla do kupaca u Engleskoj, Australiju, Brazil, Dansku, Nemačku...

„Krenula sam na maloprodaju, međutim, sada više dajem na veleprodaju. Inostranstvo je to što podržava ovaj posao, u Srbiji ne, retko ko će da kupi tako nešto, ali to mi je i bio cilj da predmete koje pravim u Srbiji upoznaju ljudi širom sveta“, objašnjava Marijana.

Uživa da upoznaje pletilje širom Srbije. Kada je počinjala, za nju su radile tri žene, danas taj broj ponekad ide i do trideset. Uglavnom su to penzionerke ili žene iz udruženja koja neguju ručni rad.

„Plela sam od malih nogu, majka nas je skupljala oko sebe da nas ima na oku i svi smo naučili da pletemo, nas četiri sestre. Ja sada to radim iz zadovoljstva i da zaradim neki dinar, imam dva velika unuka uvek treba baba malo da pomogne“, kaže daktilografkinja u penziji Marija Korolija.

Radojka Bogdanović, takođe u penziji, kaže da joj pletenje predstavlja razonodu, ali i da joj znači da se neki dodatni novac zaradi. A da bi se dinar više slio u Marijaninu porodičnu kasu, svesna je da mora da se prilagođava kupcima.

„Oni su nama najbitniji, kao što je bitno kada neko nešto primi da to bude kvaliteteno i urađeno po njegovim zahtevima. Ja sam krenula da radim sa domaćom vunom, jer je i to srpski brend, ali stranci su zahtevali malo mekanije stvari, prerađenije, i onda sam prešla na malo mekanije iz uvoza“, objašnjava preduzetnica.

Što se tiče planova za budućnost Marijanina želja je da svoje komade predstavi na nekom modnom sajmu. Osim toga planira i da pokrene radionicu u kojoj će se mladi obučavati za ručni rad.