Za novorođenče ne mora sve da bude novo!

Na prvi pogled nove, ali su zapravo igračke Maše i Mihajla. Kada su ih prerasli, njihova mama Laura odlučila je da ih ne baci, već da ih proda. I tako je u Subotici otvorila jedan od prvih dečjih sekndhendova u Srbiji.

„Bakinu i dekinu kuću, i podrum, tavan, sve smo pretrpali garderobom i igračkama. Iz razgovora sa prijateljicama i poznanicama znala sam da smo svi pretrpani tom robom, pa sam pomislila – hajde da napravimo nešto što još nema. Sekndhendova za odrasle je i tada bilo, ali specijalizovanih za decu ne, i tako se stvorila ideja“, objašnjava Laura Repija, vlasnica radnje sa dečjim polovnim stvarima u Subotici.

Sličnu ideju u delo je sprovela i jedna Nišlijka. Iako su u početku sugrađani imali predradsude prema njenoj radnji, sada je situacija sasvim drugačija.

„Čak mogu reći da više kupuju situirani ljudi, ljudi koji su rešili to sami sa sobom da mogu da kupe dobru stvar za mali novac“, ističe Jelena Milojković, vlasnica radnje sa dečjim polovnim stvarima u Nišu.

Jelena dodaje da su cene od 100 do 400 dinara, kao i da se u njenoj radnji može pronaći i nešto od obuće koja nijednom nije nošena.

Subotičanka Laura Repija dodaje kako je danas za decu sve skupo i da zato prodaju garderobu dosta jeftinije.

„Mi pravimo cene talp da otprilike bude upola jeftinije što se tiče opreme i igračaka, a garderoba je mnogo, mnogo jeftinija. Ako je jedna dečja majica u prodavnici 1.000 dinara, kod nas je 200“, napominje Laura.

Kako deca brzo rastu, garderoba je često kao nova. Retko kada se, kao što je to slučaj sa odećom za odrasle, uvozi iz inostranstva, kupuje na džakove ili kilogram. Dečju garderobu i igračke u ove radnje najčešće donose roditelji. Šta se najviše kupuje, saznali smo u jednoj beogradskoj radnji.

„To je najviše dečja oprema, auto–sedišta, prenosivi kreveci, zatim bicikli, roleri, trotineti, igračke uvek, i na kraju firmirana garderoba i obuća“, kaže Biljana Kotrlja, radnica u beogradskoj radnji dečjih polovnih stvari i dodaje da kod njih stvari stižu iz naših ormara, kao i da svako može da donese dečju opremu i odeću. 

U ovom prestoničkom sekndhendu kažu da su njihovi najčešći kupci urbani i roditelji bez predrasuda, koji se ne libe da uđu i ovde potraže komad garderobe za decu.  A osim što mogu kupiti, roditelji ovde mogu i doneti garderobu da je doniraju ugroženoj deci.

I baš zato, kada vaše dete preraste pantalone, na plišanog medu zaboravi, a krevetac mu postane tesan, ne mora da znači da svi oni treba da završe pored kontejnera. Razmisite da li bi nekome koristili, jer u dečjim radnjama kažu da nema te robe koja ne može naći kupca.