Kad prosvetne radnike tretiraju kao careve

Noć je. Stižemo, kažu, u grad gde žive samo bogati. Ulazimo na aerodrom. Vozimo se beskrajno dugo od elegantnog malog aeroplana, do famoznog Terminala 3. Ivona, koordinatorka našeg udruženja, tvrdi da ovaj terminal nije postojao prošle godine. Uh, ceo terminal je nastao za manje od godinu dana.

Vožnja u pustinji i eksplozija grada i svetla 21. 3. 2019.

Uzimamo taksi za hotel Novotel Al Barsha. Sve vreme imam utisak da sam na tranzitnom putu od osam traka. Čekam da uđemo u taj grad, ali shvatam da sam sve vreme u njemu. Grad bez trotoara.

Nema šetnje uskim ulicama i bulevarima Dubaija, samo vožnja od tačke A do tačke B. Ovde se niko ne kreće peške, svi se voze i svi voze. Na svakih nekoliko kilometara postoje okretišta, odakle se izdvajaju putevi za hotel, zgradu, arhitektonske neobične tačke. Ako promašiš jedno skretanje, voziš se još cirka deset kilometara do sledećeg. Šetnja ne postoji.

Pored mene promiču, „bentliji“, „krajsleri“, „mercedesi“, „kije“, „infinitiji“ i poneko besno vozilo čije ime ne znam, a ni izgled. To su autentično dizajnirana vozila za posebne „žitelje“ Dubaija, obaveštavaju me. Nema trotoara, nema ptica, pasa lutalica.

Na putu do aerodroma, ne videh nijedno drvo, biljku, živu ogradu, samo vruć vetar, pustinjska prašina koja mi na duže vreme uređuje i okamenjava kosu (lak za kosu je nepotreban, ako treba da izvestim ženski rod).

Uvek sam se plašila prostora bez trave, drveća, biljaka. Kasnije, dani će pokazati da je zeleni prostor luksuz, dirigovan u samoj arhitekturi grada i da je divan, ali organizovan i privilegija bogatih. Razumem. Nisu se oni prilagodili životu u pustinji, nego su pustinju prilagodili sebi. Zaista fascinantno.

Grad koji postoji do tačke do koje je stiglo crevo za vodu. Tačka. Saznajem četiri odsto najbogatijih bogatih starosedelaca i 96 odsto onih koji ih opslužuju. Tačka. Ovo nisu stvari za diskusiju. Ovo su činjenice.

Alisa u zemlji čuda, to sam.

Prijava u hotelu 21. 3. 2019.

Ostavljam stvari i telefon u lobiju hotela i idemo da se prijavimo i registrujemo. U trenutku, sva umorna, ustreptala, shvatam da sam zaboravila telefon na stolu, 50 metara dalje. Trčim do stola u lobiju hotela. U mislima sam se već pozdravila sa njim, kad ono, čeka me.

Vratar (jedan od petnaestorice koji mi stalno otvaraju neka vrata, vrata hotela, vrata taksija, vrata lifta, vrata sobe...) strpljivo mi objašnjava na tečnom „egipatskom engleskom“, da u Dubaiju nema krađa i da je stopa kriminala nula odsto.

Kasnije, zaključujem da sam u najbezbednijem gradu na svetu. Tih dana sam se toliko obezobrazila da sam po klupama, konferencijskim salama počela da ostavljam tašnu sa sve pasošem, novcem, dokumentima. Naravno, uvek me je strpljivo čekala.

Miracle Garden – ukradena zelena polovina dana 22. 3. 2019.

Čudesna bašta na ivici Dubaija, zavređuje svoje ime na poseban način. Zelene izvajane statue (visine trospratnice) svetih životinja (mačke, slonovi), Dizinijevih junaka, tvrđave, vodopadi izmišljena jezerca i odmorišta od najređih vrsta biljaka uvlače me u svoj koordinatni sistem.

Zelene skulpture, cveće, mirisno ludilo, tvrđave, dvorci i satovi od cveća, diskretna odmorišta za mlade parove i svugde obezbeđenje. Oni jasno razvrstavaju u dve formacije ponašanje muškarca i žene u ovom rascvetanom vrtu.

Hotel Atlantis, najbolji na svetu, kažu... 22. 3. – 24. 3. 2019.

Hotel Atlantis, (Palma Al Jumeirah)

Biti šeikov gost je i privilegija i obaveza. Vina, belo i crno, savršeno temperirano se služi neprekidno (pored svega ostalog). Čim se vince malo „zagrejucne“, konobar pritrčava i daje mi drugu čašu. Zapravo, čaše uspevamo da ispraznimo samo do pola. Čim se čaše malo oznoje, zbog razlike u temperaturi, usplahireni tamnoputi konobar dotrčava i menja čašu.

Spoznajem, on je u tih 96 odsto koji opslužuju onih četiri odsto. Ja sam naravno privremeno u tih nekoliko procenata.

Od ovog trenutka počinjemo da širimo zastave Srbije, Udruženja, mog Šapca, gde god možemo i gde god želimo. Oblačimo se, zaogrćemo se, uvijamo u patriotizam i u zastave koje markiraju našu zemlju. Baš mi je lepo, to nikada do sada nisam radila.

Iskreno, sa dečjom zavišću sam godinama gledala dve vrste ljudi, ponosne, dobro građene omladince koji su trčali sa barjakom Jugoslavije kada su nosili štafetu Maršalu (nad Dan mladosti) i navijače naših timova.

Sada sam i ja bila neko ko „polaže pravo“ na zastavu.

U podnožju hotela je veliki akvarijum sa razbuktalim biljnim i životinjskim svetom, oko mene plivaju bele ajkule značajnih dimenzija i morske raže, a ja kao "navikla" sedim u kafiću i gledam ih zabezeknuto.

I opet. Glamur. Dvadeset četiri sata mi je bilo potrebno da se više ne pitam i da uživam u okruženju i pažnji. Kao da sam ceo život u njima rođena.

Hotelska soba Novotel Al Barsha (hotel „srednje“ kategorije) 21. 3. – 25. 3. 2019.

Arhitektonski gledano, ne oskudeva se ni u čemu, niti u horizontali, (ogromni prostori, hoteli, sobe, sale, kreveti i kupatila), a ni u vertikali, zgrade su visoke toliko koliko pogled seže, pa još i više, seku se sa oblacima i putanjama aviona.

Internet hotelski (slab) mogu samo da šaljem tekstualne poruke vajberom i mesindžerom. Za ozbiljniji luksuz interneta, trebalo bi doplatiti. Osuđujem sebe na kucanje u naredna četiri dana.

Nisam to ovako zamišljala.

GESF-19 ili zašto sam ovde? 22. 3. – 24. 3. 2019.

Global Teacher Education and Skills Forum 2019.

Otvaranje glamurozno. Naš prvi panelista je genijalni klinac, (Englez u „odelcetu“, riđ, naravno) od deset godina, koji se obraća svima izravno u sali. Poručuje nam da on ima pravo na bolje obrazovanje i da mi imamo obavezu da ispunimo tu misiju. Poručuje da škola postoji zbog dece, a ne zbog nastavnika. Obraća nam se direktno i ubedljivo u ime svoje generacije.

U sali u koju staje 2.500 ljudi (Plenary room, Hotel Atlantis, Palma The Jumeirah) svi govornici se projektuju na sva četiri zida sale. Nezavisno od toga gde sediš, uvek govornika gledaš u oči.

Predstavljena nam je grupa mladih ljudi koji su generatori promene u svojim zemljama i koji se, ovde na Forumu bore za prestižnu novčanu nagradu koja će podržati njihove ideje. Oni su novi mladi lideri, koji svoje obrazovanje trenutno stavljaju u funciju uspešnog ekonomskog preduzetništva.

U okviru organizacije Foruma, imali smo izuzetnu GESF aplikaciju u kojoj je bio raspored predavanja, lični prostor, svi delegati, mogućnost komunikacije, socijalne mreže, vodič kroz predavanje, prostor za lični profil.

Fenomenalna aplikacija, u kojoj možeš saznati mnogo o učesnicima ovog foruma. Predavanja je mnogo, a vremena malo, mnoga se preklapaju,

Juče mi je stigao izveštaj da sam bila na 13 sesija za dva dana. U ta dva dana desio se i koncert i svečani koktel. Odmah na početku konferencije obratili smo se gospodinu Vikasu Poti i Rebeki Vorbik, ključnim i prvim ljudima Fondacije „Varki“. Toplo smo popričali sa njima i videli da uošte nismo anonimni na ovom skupu, naprotiv...

Mada, tiha, kvalitetna senka Srđana Verbića prati nas sve vreme, tamo. Primećujem da je on jako uvažen u Dubaiju. Njegova žena i on su sjajan par i nismo se razdvajali na koktelu.

Zaključujem, dobro je imati podršku Verbića i njegov vetar u leđa.

Dakle, pratila sam sedam do devet sati različita predavanja i debate bez pauze, osim usputnog ručka.

Najjači utisci su mi Masterclass predstavnice Indije, Analiza PISA testiranja, nadahnut govor jedne dame Ministarke iz Emirata, kao i jednog od njihovih šeika.

Takođe panel diskusija Andrije Zafariku i sjajnog doktora nauka Denis Sjenjolo iz Afrike, koji se bavi usavršavanjem nastavnika. Bila sam na predstavljanju svih deset kandidata. Dragi su, ali mi smo potpuno ravni sa njima.

Možda oni imaju sistemski vođenu digitalnu tehnologiju i veštačku inteligenciju (mislim neki od njih) koja ide u korak sa razvojem nastavnika, ali u metodologiji i pristupu isti smo, možda i bolji.

Sve sam znala i pratila i dramski metod u nastavi i pojam i metodiku sprovođenja integrisane i ambijentalne nastave, izvrnute učionice.

Ono što su oni u svojim predstavljanjima imali jeste velika doza patetike koja je bila ili lična ili profesionalna i izraženu empatiju prema svojim učenicima.

Masterclass moje favoritikinje iz Indije bio je topao, neposredan i očaravajući. Ona zna svoj posao. Podelila nam je kamenčiće koje je ponela iz Indije, pokazala nam kako formira mešovite grupe u odeljenju, koje postaju saradnički radni timovi.

Zatim nam je na vrlo lep, romantičan i operativan način, pokazala kako da napišemo pesmu o kamenu, poštujući kako engleski, tako i maternji jezik, zemlje iz koje dolazimo. U kratkom roku, svako od nas je imao nežnu pesmu o svom kamenu. Didaktički urađeno, savršeno.

Povezale smo se na najkvalitetniji mogući način. Sarađivaćemo. Posebno značajno mi je bilo da čujem i ostale iz grupe TOP-10 (najboljih nastavnika sveta). Ono što je sigurno, vidim kako predstavnik Argentine (jedan simpatičan debeljuca koji je sa učenicima formirao radio-stanicu), Gruzije i predstavnice Španije ne znaju engleski. To nam bitno otežava komunikaciju.

Pobeđuje Piter Tabiči iz Kenije, Ima tešku i izuzetnu priču. Čini mi se on će ipak nešto uraditi sa tim novcem u Africi, mada nisam sigurna da mu život nije u opasnosti ovom pobedom. Iskreno, okej je Piter, ali ja nisam primetila da on u svom poslu radi nešto posebno u didaktičkom i metodičkom smislu, ali ima neku tešku životnu priču. Rano mu je preminula majka, daje školi 80 odsto svojih prihoda.

Ova tribina mi je možda bila i najkorisnija. Saznala sam kako se u Africi polako zida Legal framework za promene u obrazovanju. Saradnja između stručnih društava i Ministarstva prosvete je imperativ izgradnje njihovog obrazovanja za 21. vek.

Dr Denis je pomenuo ogromnu količinu administracije i kontrole koju imaju prosvetni radnici, takođe da najveći deo budžeta njihove zemlja ide na plate prosvetara, a ne na njihove uslove rada i na poboljšanje uslova učenja. Rekla bih, svugde ista patnja.

Za razliku od nas, oni imaju strategiju. Mnogo pametnih i organizovanih stvari je rekao. Mislim da smo bili retka delegacija koja ga je razumela, jer je breme kvaliteta obrazovanja isto.

On se bavi neprekidnom organizacijom i sistematskim usavršavanjem nastavnika sa namerom da su nastavnici jedini i pravi nosioci promena. Smatra da nastavnika treba osloboditi preteranog balasta administracije, kontrole i skučenih učioničkih prostora, da mu treba dati prostora da diše, da bude kreativan, da stvara, da organizuje i da menja.

Da, ovaj čovek je na mene ostavio izuzetno jak utisak, stručan, rečit, precizan, temeljan, pogađa metu i prošao je kroz sve nivoe obrazovanja u svojoj zemlji i razume ceo sistem.

O kvalitetu uslova u salama, o učionicama bolje da ne pišem, jer su njihovi standardi jako visoki. Sve je savršeno. Na ovom forumu, shvatam da je ceo sistem obrazovanja počeo da se okreće nastavniku i njegovom usavršavanju.

Od uznemirujućeg pitanja: da li je nastavnik suvišan u prostoru gde može biti zamenjen digitalnim tehnologijama, do mesta gde se smatra da su veštačka inteligencija i digitalna tehnologija, jasno usmerene kao podrška nastavniku u ostvarivanju ciljeva, ishoda i obrazovnih standarda.

Dakle, nastavnika treba naučiti da bude u saglasju sa decom, vremenom i sa digitalnom tehnologijom. Ono što shvatam nastavnika je bilo 10-15 odsto, sve ostalo su bili ministri, šefovi vlada, predstavnici svojih zemanja, pripadnici NVO i mnogo medija.

Ovde je zapravo bilo umreženo mnogo ljudi koji se na različite načine i u posrednom i u neposrednom smislu vezani za obrazovanje i imaju kapacitet da njega utiču na mikro i na makro nivou.

Osnovna poruka ovog foruma je bila empatija (saosećajnost), socijalna integracija i nastavnik koji razume i primenjuje savremene tehnike, na jasan i definisan način u metodičkom i didaktičkom smislu.

Meni lično je smetalo što nisu otvorene još dve teme (znam bilo ih je 227, ali bilo su prilično opšte):

1. Pozicija današnjeg roditelja u sistemu obrazovanja (prijatelj ili neprijatelj nastavnika/učenika?) – ovo niko nije pitao ili istraživao;
2. Istraživanje usmereno na učenike, kakvu školu i nastavnika žele u 21. veku?
3. Podsticajna okolina za učenje prirodnih nauka, dakle dizajniranje spoljašnjeg prostora u funkciji kvalitetnijeg obrazovanja.

Govor ovog šeika, odličan o porodici, o deci, rodnoj ravnopravnosti jednakim uslovima za školovanje svih. Lep i nadahnut govor, zaista.

Koncert: Rita Ora, Liam Payneand Little Mix (ili vreme za molitvu) 23. 3. 2019.

Negde u januaru ispred GTP-a, Rita Ora nas je informisala da će pevati za sve nastavnike sveta u Dubaiju. Karta je bila basnoslovno skupa, te se nisam ni osvrnula za ovim koncertom, dok nam nisu rekli da ćemo ići. Dakle, besplatan koncert svetski poznatih zvezda koje su trenutno aktuelne.

Mislim da su mi najviše zavideli učenici i moja ćerka, a ja sam bila onako. Super, kad je već došlo. Moj učenik Luka u poslednjnoj nedelji putovanja mi kači sve pesme od ovih izvođača, koje moram poslušati, da ne budem tamo tabula raza, a ćerka postira biografije umetnika i spotove. Turbo muzičko obrazovanje dobijam od svojih klinaca.

Uveo ih je Hju Džekmen, jedan od najlepših i najpoznatijih glumaca sveta (The Wolverine). Svakih desetak minuta publika je dizala ruke posle Džekmenovih reči: „Podignimo ruke za nastavnike, kakvo osećanje!“ Da se raspilaviš, skroz.

Koncert je trajao dva i po sata. Izašli su svi nabrojani, smerno odeveni i uglavnom zakopčani do grla, i pevači i igrači, a mister Džekmen u odelu. Rita Ora je imala (za nju) predugačak ali intenzivno ružičasti sako.

Bili su odlični, pevali su svako od njih četiri-pet stvari i to je to. Nema bisa, nema koketiranja sa publikom, nema vraćanja na binu. Sve pod konac, sve pod kontrolom.

Čašu koncertaškog vina ne preporučujem, jer košta značajnih 12 evra. Zvuk odličan, scena fenomenalna. Broj ljudi pristojan za funkcionisanje, vreme zahvalno za koncert na otvorenom.

Kasnije se upoznajem sa parom isped mene. Ona je Nigerijka, ima 34 godine i jednog sina od dve godine, on je nastavnik, nisu par, ali su zajedno došli na Forum.

Pitam je šta je njen posao. Ona je socijalni radnik. Radi već godinama sa roditeljima devojčica koje polno sazrevaju sa 12 i 13 godina, vršeći pritisak na roditelje da ne prodaju svoje ćerke, već da ih dalje školuju.

Veruje da je uspešna ako od 100 roditelja ubedi bar petoro da nastave da školuju svoje ćerke. Jer prodajom ćerke zarađuju, a daljim školovanjem gube, jer obrazovanje košta.

Ona svojim radom zadire u samu suštinu svog naroda podržavajući obrazovanje. Samo nekoliko njih će dobiti šansu da nastave svoj život. Sa 17-18 godina, njene zemljakinje imaju dvoje-troje dece.

Mada koncert nije završen moramo da idemo jer nas autobus čeka po vremenu dogovorenom unapred u 22 časa.

Dan odmora u Dubaiju 25. 3. 2019. i jedan ukradeni roštilj 22. 3. 2019.

Druženje sa porodicom Oreščanin, prvo po redu.

Prvo veče posle koktela, u Dubaiju me nalazi bliska drugarica moje ćerke, Mirjana, ili kako je tamo zovu Mirdžana. Ona je prelepa uspešna stjuardesa koja je pre tri godine prošla izbor od 20.000 devojaka među 18 onih koje lete Private, privelage JET. U prevodu, ona razvozi šeike. I nadoknada je takva.

Živi udobno, kvalitetno i dostojanstveno. Iznajmljuje trosobni stan u blizini Hotela Novotel.

Upoznaje me sa svojim srpskim prijateljima koji žive na obodu Sustainable city. To je grad u kojem je sve ekološki.

Parkiranje je ispred ulaza u naselje. Po naselju se kreću električnim kolima koja su naravno, ekološka.

Kante u kojima je sve spremno za reciklažu. I sortiranje. Savršeno organizovano. Bebe-kante postoje u kući i slične njima isped kuće. Reciklira se sve.

Oni imaju travnjak, drveće, cveće, pse. Kao da žive u paralelnom svetu. Kod njih se ne oseća pojam pustinje. Kao da sam u rajskom vrtu.

Naravno, njihovi pristojni prihodi im to dozvoljavaju, služe sjajan roštilj i odlične povrtne priloge koji predstavalju saglasje evropske, srpske i srednjiistočne kulture.

U blagoj i opuštenoj atmosferi, pričamo o svemu. Ljiljana ne mora da radi, Aleksandar je avio-mehaničar, njihova šarmantna ćerka Aleksandra, u Dubaiju završava posebnu mešovitu školu za dečake i devojčice, jednu od retkih. Planira da upiše dizajn automobila u Torinu u Italiji (nešto slično mašinskom fakultetu u našoj zemlji).

Oni su divni i gostoprimljivi domaćini. Od 1993. su van Srbije, prvo u Južnoj Africi, a zatim u Dubaiju. Težak i dostojanstven put, pun odricanja sa jasno definisanim smerom.

Divim se paru Oreščanin, koji je uspeo, ostao i opstao.

Razgledamo njihovu iznajmljenu kuću na dva sprata, koja raspolaže sa pet soba i šest kupatila. To je standard, kažu mi. Kupatilo po sobi, ja onda pitam, pa za koga je onda šesto kupatilo, vrlo brzo dobijam odgovor, za služavku koja čisti, naravno. Pa naravno, kako se moja srpska duša toga nije setila.

Posle 40 minuta vožnje dolazim u hotel oko dva ujutro. Sutra je veliki dan, počinju plenarna predavanja paneli, tribine, master-časovi, novi ljudi, nove kulture, razmena informacija.

Kradem tri sata sna, a srce kuca tri puta brže od normalnog. Dubaji teče mojim venama, u svoj svojoj različitosti.

Jedan slobodan dan posle 50. rođendana 25. 3. 2019.

Jedan dan dobijamo slobodno. Provodim ga ponovo sa porodicom Oreščanin i našom šabačkom stjuardesom Mirdžanom (svetskom a našom). Voze me u Abu Dabi, gde satima razgledamo najveću i najlepšu džamiju na svetu. Svu u mermeru.

Ako postoji apsolutna lepota, ljudskom rukom izvedena, onda je to ovde. Hiljade kvadrata belog mermera, jednim delom iz Makedonije, jednim iz Francuske, jednim iz Italije. Jedna od najvećih bogomolja na svetu. Naravno, na ulazu sam izabrala bordo abaju i od tog trenutka mi se samo vidi lice.

Duva užasan vetar, dva puta mi skida kapuljaču i bivam diskretno opomenuta od obezbeđenja.

Kosa ne sme da se vidi, ni pramen, a moja leti na sve strane. Stavljam još jedan šal na glavu, da osiguram svoj opstanak u ovoj grandioznoj građevini.

Mislim da sve to treba videti uživo. Najveći tepih na svetu težak hiljade i hiljade tona na kojem su radile hiljade tkalja i dizajnera. Tepih apsolutno pravilno reflektuje u svojoj šari geometriju vertikale.

Simetrija postoji i u vertikali i u horizontali i one su saglasne i vezane. Lusteri od 12, 5 i 15 tona, uklesni belomermerni stubovi sa ručno urezanim cvetovima od poludragog kamena (ističe se toliko redak i skup lapis-lazuli).

Svaki stub, a na hiljade ih je u korenu ima bazu u vidu zlatne palme, mislim, zaista pravog zlata. Kada smo već kod zlata dobijam poziv od mojih novopečenih prijatelja da odemo do Hotela Emirate Palace, i da popijemo kafu sa pravim zlatnim listićima u čijoj peni je oslikana ova divna džamija. Mislim se ima li hedonizmu kraja? Naravno, pristajem.

Veliki deo dana provodim u kolima i klimatizovanim prostorima. Začudo, spoljna klima nam je tih dana naklonjena, 33 stepena i jak vetar. Iskusni meštani kažu da nismo mogli uhvatiti bolje vreme. Ulazimo u hotel Emirate Palace, i opet vanvremenska i vanplanetarna lepota.

Pitam se da li čovek ogugla na to. Posle se ređaju šetnje po plaži, skupo. Ne penjem se ni na Burdž Kalifu i to je poskupo, mada je prelepo osvetljena, i svih 57 liftova voze pod konac, mislim se da ipak ostavim nešto i za sledeći put. Znam, retko se sleće na drugu „planetu“, ali ko zna, možda sletim još koji put...

Last morning in Dubhai 26. 3. 2019.

Poslednji dan u Dubaiju, počinje rano putovanjem do aerodroma. Na samom čekiranju, službenica mi spaja mesta u avionu sa kolegom, smatrajući da je neprilično da žena putuje bez pratnje.

Putujem mirno, bez žaljenja za Emiratima. Oni su tamo ja sam ovde, drugačiji smo, ali ipak postojimo.

Postoje nežne mreže i linije gde se spajamo, neka to bude obrazovanje i gledanje u zajedničkom smeru globalizacije obrazovanja.

Dalje od toga je previše tražiti u tom svetu Bliskog istoka, za čiju tradiciju i kulturu imam ogromno poštovanje, ali i osećaj jasno determinisanog diverziteta. Sati je 12.15 po Dubaijskom, eto meni mog Surčina, o mojih lepih srpskih njivica.

Putopisac i višedimenzionalni posmatrač, mr Tatjana Marković Topalović, Šabac