Zašto nikada ne pijem kafu iz papirne čaše

Imala sam četrnaest, ona više stotina godina. Budim se, misli se roje, kraj osmog razreda, pripreme za malu maturu. Tenzija, lista želja.

Na ulasku u svet odraslih, želim da budem kao moji roditelji. Čim ustanem pristavljam džezvu. Dok voda vri, umivam se i perem zube. Kafu kuvam odavno, ali je do sada nisam pila. Mislim da su me još pre osnovne škole naučili kako se kuva srednja – kašičica šećera i kašičica i po kafe. Prvi srk svoje kafe pljujem, očajan je. Kuvam sledeću. Bolja.

Ide srednja, pa fakultet. Političke nauke, novinarski smer. Nas dve smo sada već u dugoj vezi. Bez svađa i raskida. Budim se za ispit, živim u ulici „29. novembra“. Do Jove Ilića mi treba bar sat vremena. Šporet je star, kao i taj stan, ringla se zagreva deset minuta. Taman dovoljno vremena da se umijem i operem zube, odlučim šta ću da obučem.

Spremne smo. Pakao u glavi, savremena politička teorija. Marks, Mil. Ona mi bistri misli. Imamo pet minuta. Ćutimo, gledam u Botaničku baštu i udišem vazduh najzagađenije ulice u Beogradu. Tu je ona, kajmak je formirao osmeh. Kaže „položićeš“. Padam. Ona me teši. Osećam da smo se još zbližile. Svakog dana je uz mene. Nemam vernijeg saveznika.

Krećem na novinarsku praksu a ubrzo dobijam i prvi honorarni ugovor. Prvi put probam kafu za deset dinara, koliko je nekada koštala u RTS-u. Pijem je da bih se uklopila, a mislim o svojoj. Vraćam joj se predveče. Sabiram utiske prvih, zvanično radnih dana. Živim sama, sestra se vraća u Kovin. Sa kafom delim dan, poveravam joj se, hvalim, ljutim.

Polažem i poslednji ispit. U roku. Do tada sam promenila već pet stanova u Beogradu. I u svaki unosim omiljenu šolju i džezvu koju mi je baba kupila. Stara je, ali kuva najlepšu crnu.

Dobijam posao, studentska navika ostaje. Mama mi je i dalje kupuje na pijaci u Kovinu. Dvesta grama za 200 dinara. U Beogradu je gotovo 300. Ista kao u prodavnici, a ukusnija. Nosi maminu ljubav.

Ne živim više u 29-og. Budim se rano za posao. Zakuvavam je i mislim o mami. Svakog dana kada se tata vraća sa posla, ona ga sačeka sa kafom. Čim njegov čuveni kombi uđe u ulicu, majka ga čuje i pristavlja džezvu. Ćeretaju šta se desilo tokom dana, kakva je cena kukuruzu ove godine. Loše, ponovo.

Spremna je, čeka me u termosu. Izlazimo iz stana zajedno. Putujemo kroz gužvu, nerazdvojne. To je sada sedmi stan koji menjam u Beogradu. Uvek je tu stari šporet na struju. I usud i sreća.

Menjam kvadrate, a ona ostaje ista. Danas sa manje šećera. Isto mi bistri misli dok prelistavam domaće i strane sajtove. Nekad čujem samo cvrkut vrabaca dok se ona puši. Nema redova. Nema automata. Nema vreve i užurbanosti.

Čuvamo jedna drugu. Ona moj mir, ja nju od iščezavanja. Ona je samo moja. Niko ne pije sličnu. Na šolji ne piše moje ime, a ni njeno. Znamo se. Bliske smo. Nikada je neću ostaviti zbog neke „influenserke“ iz papirne čaše.