Šta oseća pisac

Najjednostavnije rečeno: umetnost je skup velikih osećanja zatvorenih u sistem. I jedan i drugi pol umetnosti jednako su važni: bez osećanja ne bi bilo umetnosti, ali bez sistema osećanja ne bi bila dobro „konzervisana“ i brzo bi propala. Nije potrebno ovo mnogo dokazivati: kad bi nekontrolisana osećanja bila središte stvaranja – plakanje bi bilo najveća umetnost.

Pošto to nije tako, stvaralac je stalno okrenut slatkoj muci slaganja nesličnog u neslično. Sistem je prosta konstrukcija, nimalo uzbudljiva, sasvim nalik građevinskim konstrukcijama. Zadatak sistema je da bide stabilan, da obezbedi raznovrsnost i koherentnost umetničkog dela.

Ali šta je sa emocijama? Emocije ne vole sistem, nerado se slažu i nimalo ne liče na kockice. Pa ipak, zarad velike umetnosti moraju u sistem. Tu dolazimo do prave protivrečnosti stvaranja.

Umetnik je, da se to i ovde kaže, uzbuđen isto koliko i čitalac. Stalo mu je do knjige, stalo mu je do junaka koje odista doživljava kao svoju decu. Ipak, postavlja se pitanje: kako sme da bude uzbuđen kad mora da pazi na omere i tiskajući svoja osećanja u konstrukciju mora da sabija, seče, krati i bavi se svom silom umetničkih hirurških poslova?

U tome i jeste kontradikcija, no svaka se umetnost zasniva na tome.

Čitalac može nesmetano da bude uzbuđen, pošto on dobija gotov produkt u ruke u kojem treba samo da uživa. Pisac, tokom stvaranja, može da uživa, sme da pusti i suzu za svojim junacima, ali mora da bude stalno na oprezu. Pravo je to šizofreno stanje.

Jedna polovina pisca je raznežena, druga je ledeno ozbiljna. Ova nimalo uzbuđena polovina zadužena je za logiku i svrsishodnost. Popustio bi pisac. Kako je po pravilu sažaljiv čovek, književnik bi prvi progledao kroz prste svojim junacima, naročito onima koje mora da umori ili upropasti – ali ne može. Čitalačko pitanje koje je nejednom dobio i pisac ovih redova: „Da li je sve moralo da bude tako“ otud je potpuno izlišno.

Književnost se bavi samo onim stvarima koje su morale da se dogode. Sudbina junaka otud je određena od prve stranice i ima se završiti na jedini logični način, tako da krajnji produkt bude čvrst kao kamen, a raznežen kao voda potoka koji preko njega žubori.

Kada se stavi poslednja tačka stvaralac se zato oseća pomalo kao ludak. Srećan je što je delo završio, ali u isto vreme zna da je obmanuo mnogo jakih emocija koje nisu stale u sistem i zbog toga se oseća prazno i čak postiđeno.

Ni sva sila čitalačkih osećanja ne popravljaju taj gorak ukus u ustima, jer samo književnik zna koliko je tragično malo toga kazao, a koliko se to tragično malo učinilo velikim u očima čitalaca.

Zato spisatelji i čitaoci, uprkos prirodnim uzajamnim atrakcijama, treba da neguju samo platonsku ljubav. Bolje je da ne znaju šta se dešava tokom procesa pisanja.