Po čemu Birmingem podseća na Šumadiju

Mnogo se govori i strategijama da se sve brojnija srpska dijaspora odupre asimilaciji. Ponekad je jedna crkva dovoljna da održi zajednicu. Tako je i sa Lazaricom, ali u Birmingemu, koja je pola veka noseći stub srpske zajednice u srcu Engleske.

Birmingem je sedište Zapadnog Midlanca i sa svojim brežuljcima i pitominom zaista podseća na Šumadiju. Zato ne čudi što je pre stotinak godina i srpska zajednica ovde pronašla svoj dom. Kod nas je sinonim za čokoladu i keks pre svega Takovski kraj, a u Engleskoj je to Birmingem i, pre svega, porodica Katburi.

Starešina Crkve velikomučenika Kneza Lazara, otac Nenad Popović, kaže da je prva konekcija između Srba i Engleza, odnosno Birmingema, počela posle Prvog svetskog rata: „Tada je preko 300 srpskih dečaka, to su ratne izbeglice, koje su došle u Veliku Britaniju – okolina Oksforda i Kembridža. Dvadeset petoro njih je završilo ovde u Birmingemu pod pokroviteljvstvom i strarateljstvom Elizabet Katburi“.

„Dejm Elizabet Katburi, čiji sam potomak, bila je jako zabrinuta za njih i obezbedila je smeštaj za oko 25 srpskih dečaka. Tako je počeo porodični interes i podrška za Srbe“, navodi ser Dankan Katburi.

„Elizabet Katburi je bila pacifista u to vreme žena veoma širokih vidika i nije samo pomagala Srbima, nego i belgijskoj deci. Dala im je izuzetno obrazovanje ovde u Birmingemu - to je Kings Norton i Bornvil skul, kao i Birmingemski univerzitet. Nakon toga, svi ti momci vratili su se u Srbiju 1926. godine. Kralj Aleksandar Karađorđević je, u znak zahvalnosti porodici Katburi, poklonio jedno zvono birmingemskom Karilionu“, objašnjava otac Nenad.

Tu bi priči o vezi filantropske porodice engleskih industrijalaca i Srba bio kraj da nije bilo Drugog svetskog rata. Po njegovom završetku, iz logora za raseljena lica u Nemačkoj, u Midlands, gde je potražnja za radnom snagom, pre svega u industriji i poljoprivredi, bila ogromna, su ponovo stigli Srbi.

„Godine 1948. godine oko 10.000, sada političkih izbeglica, dolazi u Veliku Britaniju. Došli su iz izbegličkih kampova iz Nemačke, najviše iz Munstera, preko Ebolija, i ovde su počeli novi život zato što vraćanje u Srbiju za vreme komunizma, za vreme Tita, donelo bi smrt i njima i njihovoj porodici“, istakao je otac Nenad.

Prvo seme crkvene zajednice niklo je 1955. godine kada je kupljeno imanje na kojem se nastanio sveštenik Radovan Miljković. Njegovi napori su u to vreme bili koncentrisani na to da pronađe sve Srbe u ovom kraju, koji su polako počeli da se vraćaju svojim pravim profesijama.

Pronalazio ih je po lokalnim hostelima i iznajmljenim sobama. Uskoro je na imanju sagrađena i prva kapela. Međutim, pastvu prote Radovana činili su mahom muškarci. Žene su ostale u Srbiji bez pasoša i mogućnosti da im se pridruže.

Nakon 1952. godine i posete Tita kraljici Elizabeti, priča otac Nenad, više od 4.000 srpskih žena je došlo u Veliku Britaniju i tu počinju već da se formiraju porodice.

„Priličan broj Srba je radio za fabriku 'Katburi'. Džordž Katburi, koji je 1890. godine osnovao Trust sela Bornvil, živeo je u centru Birmingema i opismenjavao odraslu mladež. Obilazio je njihove domove, koji su bili jezivi i neuslovni. Zato je odlučio da svoju fabriku izmesti iz grada u prirodu. Ovaj kraj je tada bio u prirodi. Sagradio je novu fabriku i oko nje selo. Insistirao je da svaka bašta mora da ima drveće. Želeo je da radnici imaju osećaj da su u parku i da žive na lepom mestu. Ovaj kraj je i dan-danas zadržao taj duh“, otkriva ser Katburi.

Oca Radovana je u međuvremenu zamenio prota Milenko Zebić o kojem birmingemski Srbi i dan-danas pričaju sve najlepše. Upravo on bio je glavna pokretačka snaga, koja je dovela do izgradnje birmingemske Lazarice.

„Pre preko 50 godina, srpska zajednica u ovom kraju je rasla. Bilo im je veoma stalo da izgrade crkvu. Zamolili su Ser Adrijana Katburija da im proda ovo parče zemlje kako bi na njoj sagradili crkvu. Andrijan Karburi im je odgovorio: 'Pokažite mi da ste ozbiljni time što ćete sakupiti novac za taj poduhvat. Onda se vratite i razgovaraćemo.' Oni su u izuzetno kratkom roku sakupili između pet i šest hiljada funti. Stavili su nove hipoteke na sopstvene kuće i uspeli da prikupe novac. Došli su kod Adrijana Katburija i rekli mu: 'Sakupili smo novac za crkvu.' On je bio toliko impresioniran da im je rekao: 'Evo vam zemlja, a novac iskoristite za izgradnju crkve'“, priča ser Dankan.

Kamen temeljac postavljen je 1965. godine. Arhitekta doktor Dragomir Tadić osmislio je crkvu u Moravskom stilu. Deo srpske zajednice gradio ju je sopstenim rukama. Pokrovitelj izgradnje bio je princ Tomislav Karađorđević. Osnovna zamisao bila je da crkva postane simbol svih svetih mesta u matici.

„Sve što vidite ovde je doneto iz Srbije. I pod – mermer – je donet iz Dečana, iz Sopoćana, iz Studenice. Drvo je rađeno u Šumadiji. Ikonostas je rađen isto u Šumadiji. Ikone su slikane u Beogradu – Živko Stojisavljević ih je radio, tako da sve što je ovde odrađeno u crkvi i oko crkve pripada Srbiji, Srbima i Srpskoj pravoslavnoj crkvi“, navodi otac Nenad.

Lazarica, skriveni dragulj Birmingema

Pedeset godina kasnije, i crkva i srpska zajednica su postale sastavni deo Birmingema. Na internet stranicama, posvećenim mestima, koja treba posetiti u ovom delu zemlje, Englezima su puna usta hvale za Lazaricu, a posebno za njeno freskoslikarstvo, koje je u lokalnim crkvama zabranila još prva engleska protestantska kraljica Elizabeta Prva.

„Jedan dopisnik Gardijana je prošle godine objavio da je ovo 'skriveni dragulj' Birmingema i Vest Midlandsa. I zaista jeste i mi svakodnevno imamo grupe, koje posećuju i dive se lepoti birmingemske Lazarice“, ističe otac Nenad.

Penzioner i fotograf-amater Džon Timins posetio je Lazaricu prošlog avgusta tokom dana otvorenih vrata.

„Bio sam toliko zadivljen njenom lepotom da sam našoj grupi fotografa-amatera predložio da je posetimo prvom sličnom prilikom. Danas nas se okupilo 25. Nema mnogo crkava u Engleskoj sa takvim freskoslikarstvom. Impresivno je i to što je crkvu oslikao jedan čovek, koji je to radio 10 godina. Ovdašnji sveštenik je divan. Danas je našoj grupi dozvolio da fotografiše unutrašnjost crkve pre zvaničnog početka dana otvorenih vrata. Stvarno je predivno“, naglašava Timins.

Pored Lazarice nalazi se i Dom kneza Lazara, mesto okupljanja i opstanka već treće generacije Srba iz ovog kraja. Svadbe, proslave i praznici protiču pod budnim organizatorskim okom lokalnog Kola srpskih sestara. U skladu sa nazivom crkve, ova organizacija zove se i „Carica Milica“.

„Svi smo isti. Svi pomažemo, svi radimo, svi trčimo. Spremamo Vidovdan, spremamo velike proslave. Svi su tu. I tako da smo dobro izdržali do sada, a sada od sada – videćemo“, kaže Bojana Tomić, predsednica Kola srpskih sestara.

„Mi smo srećni ovde da imamo i školu srpskog jezika, školu veronauke, da imamo horove, folklore, da negujemo i svoje pismo i svoju kulturu i svoju tradiciju. Svake nedelje je naša crkva prepuna. Između 150 i 200 ljudi mi imamo svake nedelje na bogosluženju što je znak da Srbi nisu zaboravili Boga, a kad oni nisu Boga, neće ni on njih“, zaključio je otac Nenad.

Tokom meseca srpske kulture u Britaniji, Lazarica će ostati otvorena za javnost.

broj komentara 2 pošalji komentar
(petak, 15. mar 2019, 07:22)
anonymous [neregistrovani]

Rts

Cвака чаcт. Више оваквих репортажа из раcејањана молим.

(četvrtak, 14. mar 2019, 20:40)
anonymous [neregistrovani]

Браво!

Диван чланак!