Ljubav pokretač budućih majstora ikonopisa, freskopisa i mozaika

Da bi naučila kako da naslika ikonu Svetog Nikole, Tina je u Beograd došla iz Slovačke. Sada je jedan od najuspešnijih studenata na Akademiji za slikarstvo i konservaciju Srpske pravoslavne crkve i na trećoj je godini studija.

„Ja sam ovde dospela preko svoje majke koja je prva došla u Srbiju. Ona se bavi keramikom i upoznala je studente koji su završili ovu akademiju“, objašnjava studentkinja ikonopisa Tina Stefani Gombitova.

Odluku da će studirati freskopis i mozaik, lako su donele i Marija iz Priboja i Milica iz Sutomora, iako priznaju da ranije nisu čule da postoji jedna ovakva akademija.

„Došla sam na Akademiju sasvim slučajno. Završila sam mašinsku elektrotehničku školu i ovo je nekako samo po sebi došlo. Sama ideja prosto je proradila u meni kao neki poziv koji sam prihvatila“, kaže studentkinja freskopisa Marija Šekularac.

Milica Filipović, studentkinja mozaika, ističe da je upoznala jednog freskopisca koji joj je preporučio Akademiju.

„Odlučila sam da upišem i da probam, a to što mi se najviše svidelo jeste mozaik, ovo što sada radim“, kaže Milica.

Na pitanje šta je najteže u mozaiku, Milica odgovara da su to završni radovi i izlivanje, a da slaganje kamenčića nije ništa zahtevno, već je to ljubav.

Ljubav prema ovoj vrsti crkvene umetnosti na akademiju, jedinstvenu u regionu, svake godine dovede u proseku 15 studenata.

Da bi upisali Akademiju za umetnost i konservaciju, studenti najpre moraju da polože ispite iz crtanja, slikanja ali i osnove pravoslavne vere. Tek tada su, kažu, spremni za neke prve mozaike, ikone ali i freske.

Tehnike stare vekovima 

Freske rade tehnikama starim i po nekoliko vekova. Da bi je što vernije prikazali, studenti fresku slikaju čak i sa oštećenjima nastalim tokom godina.

„Oni sve to moraju da prođu kroz taj neki tehnološki proces, da se upoznaju sa tim tehnološkim procesom, da li je nešto dobro ii ne to može da bude subjektivno. Ono na našem nivou što ja zahtevam od njih i tražim, to je da taj predložak po kome oni rade, podražava što više original. Kasnije, na četvrtoj godini i na masteru, oni pokušavaju sami da kreiraju neku svoju fresku i da traže neki svoj izraz kako bi bili prepoznatljivi po tome“, predočava docent na katedri za freskopis Dejan Milosavljević. 

Prepoznatljivost po svojim radovima širom sveta stekli su i ikonopisci. Kombinacija teorije i prakse važni su za nastanak jedne ikone. 

„Osim tih nekih tehničkih stvari koje moraju da nauče, moraju da budu svesni i šta slikaju, koga slikaju, da znaju istoriju određenog svetitelja koga slikaju, tako da oni na ovom fakultetu imaju i različite teoretske predmete. Bogorodica i gospod, to su ikone koje svaki student želi da naslika što pre, ali i vrlo često su to neki svetitelji za koje su oni vezani, što vrlo često nije dobar izbor, jer je vrlo teško naslikati nekog svetitelja koji je njima interesantan posebno u nekom periodu kada su oni već početnici“, napominje profesorka Jelena Hinić.

Sastavljanje i obrada šarenih kamenčića 

Brucoši koji studiraju mozaik imaju još teži zadatak. Osim što vežbaju da sastave lik svetitelja, uče i kako da obrade šarene kamenčiće.

„Ta tehnika se nije mnogo promenila, postoje neka pomoćna sredstva koja su olakšala ali uglavnom kako je rađeno nekad tako se radi i sad, mi smo ostali u nekoj istoriji. Mozaik je jedna od najskupljih tehnika i baš zato, mozaik se najduže radi od svih drugih tehnika“, navodi redovni profesor slikarskih tehnika i kopistike Mirjana Milić.

A kada izađu sa akademije, ovi studenti za posao ne moraju da brinu, jer ga brzo pronađu u crkvama ili manastirima širom Balkana. Za crkvene tehnike – dobrih majstora nikad dosta. Zato veruju da ovaj svojevrsni zanat ima budućnost.