Ukrajinski duhovi otvorili vrata svoga doma

Škripa teških drvenih vrata i gromoglasni čuvar glavne kapije dočekaće vas ispred zidina zamka Dubno. Po vas dolazi žena u crvenoj odori. Sa fenjerom u ruci sprovešće vas kroz tajne sobe, tamnice, podrum za inkviziciju gde glavnu reč imaju dželati i duhovi.

Put preko drvenog mosta, koji je straža oivičila bakljama, nagoveštava da ste krenuli u mračne tajne porodice Ostroški, koja je krajem 15. veka sagradila ovaj dvorac.

Dovoljno da vam zagolica znatiželju da zavirite u svaki kutak građevine koju je izgradio plemić Konstantin Ostroški, tadašnji veliki hetman, u blizini drevne tvrđave u mestu Dubno.

Zamak je doživeo procvat u vreme poljsko-litvanske vladavine, kada je bio u vlasništvu jedne od najvećih poljsko-rusinskih porodica.

Današnji izgled stekao je u 17. veku, kada je princ Januš palatu renovirao u italijanskom stilu.

Pre nešto više od tri godine rodila se ideja koja je oživela slavu jednog od najvažnijih ukrajinskih dvoraca (mada će Poljaci reći da je dvorac njihov, jer je nastao na njihovoj teritoriji).

Zaposleni u Istorijsko-kulturnom rezervatu Dubno osmislili su noćnu turu – na kojoj o istoriji ne slušate, već u njoj učestvujete.

Na ovo putovanje kroz vreme vodi nas čuvarka ključeva.

Šetnja s duhovima

Kada kročite na napušteni velmoški posed, prvobitno ushićenje lagano splasava. Uz oskudno osvetljenje i zastrašujuće zvuke, pesma vetra, šuštanje lišća, škripanje istrulelih dasaka dovešće vas do granice zabave i straha.

Pasoš za prelazak jeste vrisak – kada pored vas prođe utvara.

Ubrzo ćete shvatiti da su duhovi svuda naokolo.

Oči im svetlucaju u mračnim skrovištima, odakle vrebaju posetioce koji su došli da im naruše mir. I da iščeprkaju nešto od silnog blaga familije Ostroški, koje je sakriveno u podzemnoj riznici.

Pre nego što vam pokažu put za "trezor", otkriće vam da se unutra nalazi 49 sanduka sa zlatom, srebrom, porcelanom, ali i vrednom odećom i drugim skupocenostima.

Užina kod nenaješnika 

Skrovište ni danas nije napušteno. Ulaz i dalje čuva nepomična straža, a u riznici sedi Bogdan Suslo, jedan od glavnih sekretara familije Ostroški. U zapisima ukrajinskog pisca Pantelejmona Jurijeva pominje se kao plemić litvanskog porekla – inače, entuzijasta u jelu.

Snažan je, kažu, kao 30 kozaka. Isto tako i jede – kao 30 kozaka.

Kažu da je samo za doručak mogao da smaže celo pečeno prase, pečeno pile, pečenu patku, dva koluta sira i četiri parčeta hleba.

Do ručka je već bio gladan, pa ne čudi što su ga, iza leđa, nazivali "Bogdan nenaješnik".

O svojim "podvizima" ne voli da govori, ali nadaleko se pričalo o opkladi u kojoj je zaradio punu kofu zlatnika – popivši osam litara medavuhe (votka sa medom).

U njegove sposobnosti možete se uveriti i ovde – visok, krupan muškarac proždire sto pun mesnih poslastica.

Nerado će vas ponuditi svežom pogačom i hladnim kvasom, kako bi vas se što pre otarasio. Jer, u tolikoj gužvi, neko bi mogao neprimetno da ukrade nešto od rezervi hrane koju su Ostroški uvek imali za pola godine.

Ima tu svačega, i butova, i šunke, i dimljene ribe, voća, ali i na desetine litara medavuhe i kvasa.

Kada malo prezalogajite sa ovog "mesnog stola", vodiči vas namamljuju u nešto vatreniji ambijent. Strateški objekat sagrađen u 17. veku, koji je služio za pravljenje oružja.

Iznenadiće vas hladnoća zidova, za koje morate da se pridržavate dok silazite niz strme stepenice. To je zato što su, kako kažu u ovom zamku, ojačani ljuskom jajeta, kostima različitih životinja i medom – što ih posle toliko godina čini izdržljivim i predvidivim.

Temperatura je uvek pet stepeni u plusu, tako da je tu u svako godišnje doba prijatno okruženje za oštrenje sablji.

Carstvo torture 

Samo nekoliko metara od ratničkih odaja, nalazi se "carstvo torture" – prostorija za mučenje zatvorenika, gde ćete na vratima morati da naiskap popijete krv novorođene bebe.

Iako ste svesni da ovaj sok može biti ukusan (onima koji vole cveklu), ne može a da vas ne prožme jeza kada zamislite da su ljudi nekada zaista primoravani da piju krv. Ovde već pomislite da su malo preterali, naročito kada znate da će vam nakon toga i suditi.

Međutim, nazad ne može.

Arbitar i njegova dželatska družina će vas brže-bolje sprovesti do podruma, u nadi da će vas impresionirati svojim "igračkama".

Pokazaće vam desetak različitih sprava koje su nekada služile za mučenje i kažnjavanje teških zatočenika, ali i za one "blaže" kazne kojima bi prestupnik trebalo da se "nauči pameti".

Jedna od njih koristi se i danas za veličanje autoportreta, takozvanog "selfija".

Kada vam vrat iščekuje spuštanje drvene poluge, a ruke se bespomoćno guše u malenim rupama, ne bude vam svejedno što su baš vas namamili u okove.

O selfiju sa svojim tlačiteljima i ne razmišljate.

Zato, pre nego što odete u sudnicu, proverite galeriju u mobilnom telefonu jer je preporučena kazna za to "zlodelo" – nedelju dana u jednom ovakvom mehanizmu.

A kada odslužite kaznu (u mom slučaju je to bilo brzinski – i dželati znaju da je zarobljavanje novinarke loša reklama), postaraće se da vam ne padne na pamet da počinite neki teži greh.

Uvešće vas u sobu za prejedanje.

Uzano, mračno mesto gde su zatvorenike na silu hranili i pojili više puta dnevno, u neograničenim količinama.

Prosečno su uspevali da izdrže dvadesetak dana. Jedini način da pobegnu od svoje sudbine bio je samoubistvo.

Najčešće bi sebi odsekli jezik, usled čega bi se ugušili u krvi.

Zato, ako primetite da postoje šanse da pred ovim sudijom izvučete živu glavu, što pre povucite dželata za rukav – da vam pokaže izlaz, pre nego što se neko priseti greha zbog kojeg bi mogao da vas zadrži u ovom pritvoru.

Duša koja nije mogla na nebo

Međutim, da biste izašli iz začaranog kruga ovog dvorca, morate proći kroz hodnik koji vodi u tamnicu mlade Beate, nepriznate ćerke kralja Žigmunda Poljskog i žene Ilje Ostroškog.

Ispričaće vam da je njen brak sa Iljom trajao svega šest meseci, jer je mladoženja preminuo od posledica rana zadobijenih u ratničkim nadmetanjima na svadbenom veselju. Požaliće vam se i na svog drugog muža, koji joj je oteo nasleđenu imovinu i zatvorio u tamnicu, gde ju je držao sve dok nije proćerdao sve što je imao.

Svoju na prvi pogled tragičnu ispovest prekinuće histeričnim uzvicima: "Smrt pravoslavcima", usled čega će munjevito protrčati pored vas.

Opravdano ćete ostati zbunjeni, jer su vam još na ulazu rekli da je porodica Ostroški odbila da se odrekne pravoslavlja, onda kada je rusinsko plemstvo u velikoj meri prelazilo u katolicizam.

Čuvarka ključeva objašnjava:

Beate je, zajedno sa prvim mužem, promenila veru u katoličanstvo. Godinama nakon Iljine smrti, poznata po svojoj lepoti, ali i prekoj naravi, mučila je ljude i naređivala ubistva ortodoksnih hrišćana koji bi joj se našli na putu.

Umrla je u Poljskoj, odakle je, nakon jednog veka, njeno telo preneseno u Dubno. Međutim, zbog svih loših stvari koje je činila, njena duša nije mogla da ode na nebo. Zato i dalje šeta među zidovima ovog zamka i plače nad svojom sudbinom.

Upravo će vam tumarajući ovim imanjem u više navrata preprečiti put.

A, kada dođete u Beatine odaje, upoznaćete i njenu ćerku, Jelisavetu Halšku Ostrošku.

Udovica sa 14 godina, lepa Halška upada u vrtlog interesa svojih staratelja – majke, strica Vasila i samog kralja. Udavali su je, preudavali, brakove ništili, otimali, vraćali prethodnim muževima.

Kada je videla da nema kud, Halška se zatvara u toranj dvorca svog poslednjeg muža, Poljaka Lukaša Gurke, od kojeg je više puta bežala.

Bilo je to njeno najlepše doba. Poznata kao "crna princeza", zbog garderobe koju je nosila, Halška nije napuštala toranj 14 godina. Kada je Gurka umro, njeno psihičko stanje je već bilo narušeno. Tada odlazi u Dubno, kod knjaza Ostroškog, gde je provela ostatak života.

Majka i ćerka i danas žive u zamku Dubno. Dok se Halška najčešće krije u udaljenom tornju, Beata se pak, prema legendi, već vekovima pojavljuje na prozorima ovog zamka, plašeći putnike namernike.

Mi smo, uz pomoć čuvarke ključeva, uspeli da se iščupamo iz lavine njenih priča i blage histerije zbog najezde grabežljivih krimskih Tatara.

Dok ste uz čuvarku ključeva – niste u opasnosti

Prateći je u stopu, stižete do 19. veka. Na bal porodice Lubomirski, koja je vladala ovde 100 godina i u čije vreme je gradska infrastruktura Dubna značajno unapređena – ulice su popločane kamenom, a zgrade su počele da se grade od cigle.

U svojoj kočiji na bal će vas odvesti princ Januš, lep, mlad i pijan. Poznat je po tome što je voleo da troši porodično blago, da uživa u vinu i ženama.

Kada vas ugleda na svom imanju, neće vas pitati ko ste, niti odakle dolazite. Zanimaće ga zašto ništa ne pijete i srdačno vas ponuditi rashlađenim vinom.

Obećaće vam lud provod, ispaliti nekoliko hitaca iz pištolja i žustro poterati na veličanstvenu zabavu po kojima je ova porodica bila poznata.

Domaćini će vas sprovesti kroz lovačke trofeje porodice Lubomirski, a zatim vas pozvati na "cracovienne" (krakovijak), poljski nacionalni ples popularan na srednjovekovnim balovima.

Zabavu će nakratko prekinuti napad Tatara.

A vi ćete imati priliku da zamak odbranite od neprijatelja. I to nećete platiti preterano skupo, ako ste u velikoj grupi.

Dvočasovna noćna tura kroz zamak Dubno košta nešto više od 230 evra (7.000 grivni) za grupu do 20 osoba. Ako se skupi dovoljan broj vas – i za 12 evra možete biti na strani pobednika.

Samo se priključite armiji koja munjevito zauzima položaje i otpočinje topovsku paljbu.

Pošto uspešno odbijete napad, pozvaće vas i da zajedno proslavite pobedu – uz šampanjac i vatromet.

I kao kada sat otkuca ponoć, ovde prestaje sva čarolija.

Ljubazni domaćini će vas podsetiti koja je sada godina i zamoliti da se vratite u vaše vreme. Jer, ko zna, možda bi neko želeo da spase Halšku, ili da ubije Januša, ili da se osveti Beate za zlo koje je učinila...

A to bi poremetilo rutinu i suživot duhova u ovom zamku – gde svako čuva svoj kutak istorije.