Teksaški roštilj na srpski način!

Na emisije američkog kuvara Entonija Burdejna retko ko je bio ravnodušan. Ekipa RTS-a je upoznala čoveka kojeg je ovaj gastronomad inspirisao da pokrene sopstveni biznis. Gledajući epizodu o pripremi teksaškog roštilja, Beograđanin Aleksandar Vulićević došao je na ideju da i sam isto pokuša. Pre toga je napravio smoker – vrstu peći u kojoj se meso peče na dimu.

„I tako dođem na ideju da od blata napravim neki improvizovani smoker u svom selu. Iskopamo rupu u zemlji i napravimo nešto slično peći. Apsolutno sve pogrešim, a to je bilo pre jedno četiri, pet godina. Meso ispadne jako, jako suvo, ali poprilično ukusno“, seća se Aleksandar.

Osim smokera za čiju je izradu potražio pomoć majstora, Aleksandar je morao i dosta da uči, ne samo iz knjiga, već i gledajući snimke na Jutjubu. U praksi, pripremao je roštilj za prijatelje.

„Njihove reakcije su bile fenomenalne i to je razlog što sam, iz nedelje u nedelju umesto da spremam roštilj negde u okolini Beograda, odlazio u svoje selo u pet ujutru i spremao 10-12 sati, da bih njima doneo uveče gotovo meso“, objašnjava novopečeni roštiljdžija.

Prijatelji su bili oduševljeni ukusom, a upravo to ga je podstaklo da nakon godinu dana isprobavanja, ukus Teksasa ponudi i ostalima.

U zemlji roštilja kao što je Srbija, Aleksandru nije bilo lako da pronađe mesto na tržištu. Ipak prednost mu je bila ta što je njegov proizvod jedinstven i što jedino on pravi teksaški roštilj u Srbiji.

Za pokretanje posla trebalo mu je nešto manje od 15.000 evra. U to ne računa probna pečenja, kojih je bilo dosta, dok nije došao do konačnog recepta.

„Sam roštilj se sprema barem 24 sata i unapred mora da se usoli meso, ali to su sve u principu sitni detalji. Glavni problem, odnosno izazov, je održavati temperaturu u samom smokeru i pratiti u određenim trenucima kako se meso ponaša, gledati kroz sondu kako raste temperatura i šta se u mesu dešava, pa preduzeti određene korake. To je u principu umetnost ovog zanata“, napominje Vulićević.

O tome koliko ume, sudili su i ljudi iz Amerike koji su ukus Teksasa potražili u Srbiji.

„Vrlo je čudno da im je naše drpano prase čak i bolje od njihovog. Mislim da to nije zbog naše stručnosti, a imamo je posle dve godine konstantnog pečenja. Da bi došao do dobrog roštilja moraš da ispečeš mnogo lošeg, ali mislim da je, ipak, ovde stvar u našoj vrsti svinje“, kaže Aleksandar Vulićević.

Glavno pravilo za konzumaciju teksaškog roštilja je da se meso posluži što svežije, a to znači što brže. Ipak, ovde nije reč o brzoj hrani, uverava Aleksandar.

„Mi volimo ovo da zovemo 'fast kežual fud', a to je hrana koja se priprema na neki restoranski način, ali se daje jako brzo. Mi brže izdajemo hranu od svakog fast fuda, jer je nama sve gotovo. Imamo način na koje se meso održava tokom celog dana. Hrana se drži na 60 do 70 stepeni u toj nekoj sigurnoj zoni u fermentacionim komorama i nama meso apsolutno u svakom trenutku treba samo da se iseče i preda“, ističe Vulićević.

Kako je dugo radio kao tehnički urednik u štampi, u novom poslu je svega pola godine. Dovoljno, tvrdi, da shvati da je to ono što želi, a premalo da bi osetio zaradu. Zato strpljivo čeka dobit, baš kao što strpljivo satima sprema meso.