Kusadak, jedno selo, četiri železničke stanice

U Kusatku skoro svaka kuća ima nekoga ko je radio ili radi na železnici. Kažu kada se ovdašnji kondukteri, skretničari ili mašinovođe ne bi pojavili na poslu stao bi čitav železnički saobraćaj. Međutim, vozovi kroz Kusadak sve ređe prolaze, a zatvorena je i lokalna stanica. 

I gde drugde nego na peronu dobrodošlicu u selo nam žele Živomir i Zoran. Stari železničari. Osnivači Udruženja „Kusadačka pruga“, koje u ovom selu okuplja više od 800 penzionera železničara.

Na pitanje koliko vozova danas prolazi kusadačkom prugom predsednik Udruženja Živomir Karašićević odgovara da oko trideset što putničkih što teretnih vozova prođe kroz ovo selo. Dodaje da je danas dulo manje vozovova pre samo deset godina kada je on bio šef stanice.

Teško mogu da se sete železničke stanice u kojoj Kusačani nisu šefovali. Železnička tradicija u ovom selu stara je koliko i sama srpska pruga.

„Bilo je dobro. Bila su dobra vremena, bila je disciplina, rad je veliki bio, ali bilo je i para“, seća se nekadašnji železničar Zoran Gajić. Dodaje i da mu dva sina danas rade na železnici, baš kao što su nekada radili njegov radili otac i deda.

„Meni je i deda po majci bio železničar u Mladenovcu i kaže: blago dedi, na železnici je najbolje. Deda je radio pre rata i posle rata, ali železnica je radila, a sada... viš' kakvo je vreme došlo“, prepričava Gajić.

Vreme je došlo da uspomene na železničko selo čuva još samo lokalna kafana koja se zove kao i udruženje - „Kusadačka pruga“. To je mali muzej železnice u kome se nalaze šapke, palice, diplome, odlikovanja ovdašnjih železničara veterana.

„Nedostaje mi železnica. Nedostaje mi društvo i atmosfera. Čudna je stvar kad čovek nešto navikne... Samo mi je dobro što sam ja ostao okrenut prema kući, ali meni lično sve nedostaje jer sam radio 32 godine. To je navika i to je nešto što ulazi u krv“, kaže mašinovođa u penziji i član Udruženja „Kusadačka pruga“, Milorad Gajić.

„Kusadačka pruga“ četvrtkom postaje kupe

Iako su godinama u penziji mnogi i danas napamet znaju brojeve vozova, brzinu kretanja ili raspored vožnje.

Penzioner Milisav Spasić kaže da je došlo takvo vreme da se i kusadački železničari ne voze vozom već na posao idu autobusom.

Kafana „Kusadačka pruga“ pijačnim danom - četvrtkom postaje jedan veliki kupe. Tada ovde možete čuti anegdote kako su Plavi voz spremali za Tita, postavljali prugu ili kondukterske viceve.

„Romani da se pišu i doživljaji, zavisi do pruge i do voza, bilo je tu i brzih i poslovnih i međunarodnih vozova, bilo je svega i svačega. I lepih i ružnih situacija“, kaže kondukter u penziji Zoran Milošević.

Na pitanje da nam prepriča jednu lepu situaciju Zoran odmahuje glavom, dok nekadašnje kolege pominju jednu plavušu.

„Bilo je i crnih i plavih, i strankinja i naših i Bosanki. svega je bilo“, kaže nekadašnji kondukter i dodaje da su u njegovo vreme najbolji putnici bili na sarajevskoj pruzi.

Penzioner Blagoje Bujagić tvrdi da nijedan susret Kusačana penzionera ne prođe bez prisećanja na neko lepše vreme.

„Svaka kuća imala je po dva radnika na železnici, a bilo je 2.500 kuća u Kusatku. Na železničkoj stanici Kusadak, za jedan minut, hiljadu ljudi se pelo u voz, a voz do Kusatka je dolazio prazan“, seća se deda Blagoje.

Na pitanje kako je danas, odgovara da su vozovi prazni.

„Ima mesta koliko god hoćete, šta da se radi? Deca završila škole, posla nema. Nije više železničko selo, ostaće samo uspomena“, kaže setno ovaj železničar u penziji.

Ovo palanačko selo danas i živi od tih uspomena i penzija zarađenih na železnici. Mladi su, uglavnom, otišli nekim vozovima bez povratne karte. Ipak, ovde veruju da za srpski Kušadasi, kako vole da zovu svoj Kusadak, još nisu prošli svi vozovi.