Biti prizetko nije lako, al' je slatko!

Svakog jutra od kada je došao u kuću Minića, davne 1970. godine, Slavoljub Cakić uzima metlu u ruke i čisti dvorište. To u drugim selima rade snaje, a u Donjoj Lokošnici prizećeni zetovi. Toga se ne stide, naprotiv, kažu biti prizetko nije lako, ali je slatko, jer ih žene više poštuju.

„Da, poštujem što sam prizetko, dičim se time, dičim se porodicom, sve je živo, zdravo i veselo“, kaže Slavoljub Cakić iz Donje Lokošnice.

„Poruka za sve koji se nisu prizetili? Oni su veći prizetkovci nego ovi klasični prizetkovci. Što? Pa slušaju žene, plaše se da im ne pobegnu“, objašnjava Ljiljana Cakić.

Prizećeni domaćini u Donjoj Lokošnici se međusobno druže, obilaze, poštuju. Najstariji prizetko je 90-godišnji Dragoljub Stojanović. O njemu najviše brine unukin muž, takođe prizetko. „Dobro je, ne možemo da se žalimo, ali i da se mnogo hvalimo, to ne ide“, oštar je deda Dragoljub.

„Koji se nisu oženili ako im je rešeno, ako je prava ljubav, nema šta da razmišljaju nego da prihvate odmah“, smatra meštanin Donje Lokošnice Bratislav Stojković.

Donja Lokošnica ima više od 200 kuća. I skoro u svakoj je neko prizećen. Dušan Milojković se nije dao, za razliku od dede Vladimira.

„Bili su pritisci da se prizetim pošto mi je supruga iz ove ulice i ima sestru. Hteli su da me prizete, ali ja sam odoleo“, ponosno priča Dušan Milojković.

Prizećeni domaćini u Donjoj Lokošnici planiraju da organizuju fudbalski klub „Prizetko“, a možda se i politički organiznizuju. „Politička stranka zetova? Možda, i to planiramo, pa šta ispadne, sad, videćemo“, kaže Slavoljub Cakić.

Donja Lokošnica je napredno selo. Domaćini i domaćice su vredni bez obzira na to da li su snaje ili su prizećeni. Sve ih međutim brine jedno – broj neoženjenih u selu približava se broju prizećenih domaćina.