Savet za dugovečnost najstarijeg Zlatiborca: Umerenost u svemu

Prvi vek je pregazio, gotovo pretrčao, radeći poslove na seoskom imanju. Sada ga, kaže, oči i noge pomalo izdaju, ali se na zdravlje ne žali.

„Ne pijem lekove nikakve, ništa. Pritisak djetinji, tako mi je rekô doktor u Čajetini, kad sam išô, onako bez veze, da se kontrolišem“, priča Panto Vranešević.

Odrastao je u porodičnoj zadruzi sa šesnaestoro čeljadi. U početku čobanin i dobar kosač, s vremenom je u vojsci postao gardista, a po povratku kući nastavio je tamo gde je stao.

„Ceo poljoprivredni i seljački život, sve sam radio. Kosio sam, orô, kopô, sijô, sređivô to što rodi“, objašnjava deka Panto.

Nasledivši porodično imanje, preuzeo je brigu o domaćinstvu i uvek iznova učeći, bio je katrandžija, aščija, pintor, kiridžija i gotovo sedam i po decenija dobar suprug i otac troje dece.

Sada ima petoro unuka i devet praunuka i uvek isti recept za dugovečnost: „Radim danas, doveče se spustim da odmorim žice... Sve u normali. Ja se nikad nisam napio, ja se nikad nisam prehranio, stalno sam onako prirodno što mi je pasovalo.“

Pantov sin Milomir kaže da je njegov otac večito skromno živeo: „On je bio zadovoljan, pa kol'ko je imô da je. Dobrog je zdravlja, pamet ga dobro služi, do jesenas, do pre možda godinu dana je radio u polju, čuvô ovce, sve.“

Iako se sada kreće uz dva štapa, nada se da će uskoro oženiti praunuka i postati čukundeda: „I da bog da igram na svadbi, da povedem kolo. Povedem kol'ko i kako mogu da igram.“

U iščekivanju svadbe i danas u 101. jedina žal za prohujalim vremenima je što, kaže, nije od koristi i, kao nekad, sve pomalo i umereno radi.