Od lova ne odustaje ni na pragu 101. godine!

Možda ga noge ne služe kao nekada, ali Živan, ni na pragu 101. godine od lova ne odustaje. Vid ga još služi, a ruka je i dalje dovoljno mirna da dobro nanišani i streli još koji trofej. Tokom bogate lovačke karijere nije baš uvek imao srca da zapuca, pa čak ni kad je zbog toga imao štete.

„Otišao u orase, da čuvam orase od jeverica. A naišle dve jeverice i jedno deset imalo je onih malih jeveričića. Oni su se uputili pravo meni i pošli su uza me da idu. Ja sam držao pušku, pa sam se čudio samo šta će oni da urade. I nisam pucao na njih uopšte“, priča vremešni lovac iz Latvice.

Živan Popović je, kažu kolege, uvek bio snalažljiv lovac, a pesma Kad sam bio mlađan lovac ja, baš kao da je pisana po njegovim doživljajima i trofejima.

Srbo Ivković, lovac iz Arilja, kaže da negde i oko kuća može „lov da se ulovi“ dok Živan uz osmeh kaže da se svašta dešavalo dok je bio mlad.

„Svaki je lovac specifičan, te i Žile ovo što kaže ima raznih lovova. Voli on da se našali, sa Žilom je uvek lepo druženje, uvek ima nešto novo da se sazna, ima nešto i da se nauči“, istakao je Dragan Marković, dopisnik časopisa Lovac.

Snalažljivost je pokazao kada je kao mladić uspeo da pobegne iz vojne bolnice i da kroz okupiranu Srbiju prepešači od Skoplja do Latvice. Bio je mobilisan i u četnike, potom u partizane. A kada je demobilisan posvetio se poljoprivredi, u Latvici izgradio kuću i stekao najveći životni kapital.

„Sedmoro dece, imao sam, jedno je umrlo, a još šestoro je živo. A 34 njih ima živih, koje sinova, ćerki, unuka, praunuka“, navodi Živan.

U svemu treba biti umeren, kaže Živan, koji se trudi da svakog dana bar nešto uradi. Od lova ne odustaje, kaže, prvenstveno zbog druženja i lovačkih priča, koje su uvek zanimljive.