Bez dobrog kazandžije nema dobre rakije

Dragiša Đorđević iz Svrljiga više od četiri decenije sopstvenim rukama bakar i čelik oblikuje u kazane za pečenje rakije. U poslu koji zahteva mnogo teškog rada i majstorskog umeća, Dragiša je od svoje 12. godine.

„Ljubav prema tom poslu, tradicija, odatle smo živeli, gradili kuće, školovali se i još pokušavamo da to održimo. A i zaradi se po neki dinar“, priča Dragiša.

Umeće koje je stekao radeći sa ocem kada su kazandžije imale pune ruke posla, Dragiša je preneo na sina Vladimira. Tako sada rade zajedno pa, iako je ovaj zanat u izumiranju, kazandžijska radionica u ovoj porodici ima budućnost.

„Nameravam da ostanem u ovom poslu sa proizvodnjom kazana, jer bez obzira na to koliko napredujemo u tehnološkom smislu i osvajamo nova tržišta, ipak je ovo posao sa tradicijom koju negujemo 50 godina“, ističe Vladimir.

Zarada od ovog zanata danas je nedovoljna za opstanak radionice i solidan život porodice, pa su Đorđevići počeli da proizvode i opremu za rudnike i zaposlili 15 radnika. Tako uspevaju da održe zanat i radionicu koju je osnovao Dragišin otac pre pola veka.

„Da bi se napravio kazan moraš da ispuniš najmanje dva uslova – da dosta toga znaš i da budeš veliki radnik. Mora da bude konstrukcija kazana dobra, da omogući dobro vrenje. Ne sme da bude previše dubok, ne sme da bude previše plitak“, objašnjava Dragiša.

Ove i druge tajne zanata Dragiša, inače ne samo vrstan kazandžija, već i inženjer mašinstva i ugledni svrljiški biznismen, ugradio je u svaki kazan koji izađe iz ove radionice. A godišnje se ovde napravi 50, nekada 60 kazana koji završavaju širom Srbije, i u Bugarskoj, Crnoj Gori, Rumuniji.