Umetnička dela koja traju do prvog tuširanja

Kada ne zna šta da obuče, umesto garderobe iz ormara vadi boje. Ivana Menenćanin oslikavanjem tela bavi se već 12 godina, a retko ko u Zrenjaninu se bar jednom nije susreo sa njenim modelima.

„Zanimljivo im je kad vide moje modele kako šetaju ulicom, kad ulaze u prodavnicu da ulaze u vodu, da su ofarbani, to im je zanimljivo, ali to je neki kraj priče otprilike“, kaže Ivana. 

Za razliku od inostranstva gde postoje „bodi art“ festivali, u Srbiji je to i dalje tabu tema. Mnogi ovaj vid umetnosti odbacuju zbog nagih tela. Ali, kako kaže Ivana, telo nije samo platno za slikanje, već mnogo više od toga. U kombinaciji sa pokretima, mimikom i stavom ono šalje određene poruke.

„Poruka je da ljudi više vole svoje telo, nema to veze da li model ima 40 godina ili 20, da prosto prestane da to bude tabu“, smatra umetnica.

I da se osim u pozorištu, na reklamama, umetničkim fotografijama modeli vide i u prirodi, koja je umetnicima večita inspiracija.

Zato Ivana uvek praktikuje da osim modela na fotografijama prikaže prirodu i pejzaže Srbije. Međutim, ponekad priroda može da se ispostavi kao loš izbor. Sa prvim modelom, koji je jedva pronašla, Ivana je doživela i prvi peh.

„Radili smo Anđelka koji je tad imao oko šezdesetak godina i on je mislio da će da dođe da mu ja uradim portret, da sedi u kupaćim gaćama i da pozira. I ja kažem: 'Idemo da beremo travu', da mu se ne vide kupaće gaće i seda kosa i otišli smo tu iza ugla gde je bila prodavnica i velika trava i tu smo ubrali. Hajde, uberemo mi to, ja to sve lepo operem, stavim ja njemu sve to, ali nisam primetila da je to puno lisnih vaši, kad je on krenuo da se češe, to je bilo plakanje jedno dva sata“, priseća se umetnica.

Muškarci jesu slobodniji, ali žensko telo je dosta primamljivije umetnicima. U to se Ivana uverila na sopstvenom telu.

„Moja ćerka, prijatelj Tibi i ja smo oslikavali mene. Sada ja šta sam uspela spreda, oni su od nazad i on je posle fotografisao i to je izašlo u nekim novinama, naravno bez moje glave i to je bilo tad i nikad više“, priseća se Ivana.

Oni koji se bave „bodi artom“ najčešće su umešni i u slikarstvu, performansu ili nekoj drugoj umetnosti. Osim mnogih slika na telu, koje su trajale samo jedan dan, Ivana ima i brojnu kolekciju slika na platnu.

Kaže da se slikanje po telu ne razlikuje mnogo od slikanja na platnu. Boje koje koristi su na vodenoj bazi, nanose se četkicama, a skidaju vodom.

„Tanka linija je po mom mišljenju, ove boje se brzo suše, ponašaju se otprilike kao akrilne boje na platnu, znači moraš brzo da radiš pogotovo kad se radi nešto tematski ili neki likovi na telu ljudskom jako brzo mora da se radi, brzo se suši“, objašnjava umetnica.

A kad se osuši model mora obavezno da se pokaže. Jer bez reakcije publike umetnost nema smisla.

„Imali smo više tih smešnih situacija gde model uđe u prodavnicu da kupi cigarete, a ja kažem: 'Izvini, komšija, da li može malo kamera da uđe tu, on se šokira, istraumira se čovek, misli došli da snimaju hleb i mleko, i tako ljudi gledaju, fotografišu, bude zastoj u saobraćaju, bude svašta“, objašnjava Ivana.

Nešto manje burne reakcije izaziva samo oslikano lice. Kako je naša ekipa došla obučena jedino smo i dolazili u obzir za „fejs art“, koji je nešto prihvaćeniji od oslikanog tela.