Trošna koliba koja to nije

Samo mesto nije baš lako naći, treba ići uskim, strmim putićem uz planinu, a i gusto rastinje i drveće otežavaju poglede na tu bršljanom obraslu kolibu, koja je zapravo - paravan za ulaz u komandni bunker, koji je JNA gradila pedesetih godina prošlog veka.

Ta, kako je meštani zovu, skrivnica, slučajno je otkrivena 2012. godine, a kako su rekli meštani Zlatko Vujić, Kira Angelovski i Ljubiša Kolarić, te godine su, sasvim slučajno, stali automobilom relativno blizu i iz radoznalosti prišli neuglednoj kolibi i imali su šta i da vide.

Koliba je skrivala teška, metalna, narandžasta vrata, poput podmorničkih, koja otvaraju ulaz u podzemni vojni bunker, tunel sa hodnicima poput lavirinta i kablovima za telefon, telegraf, kao i cevima za ventilaciju.

To je bilo nekada, a od kako je skrivnica otkrivena, dolazili su razni „posetioci“, koji su „očistili“ skoro sve iz bunkera, te sada, u šta se uverio i reporter Tanjuga, osim golih zidova, i po kog zaostalog prekidača ili kabla, nema ništa više.

Ipak, sam bunker je izuzetno zanimljiv, a prvi utisak je ogromna razlika u temperaturi, sa spoljnih četrdesetak stepeni, u bunkeru je veoma hladno, teško da je više od 13 stepeni.

Sa nekada snežnobelih zidova kaplje voda, kondenzacija, betonski pod je mokar, klizav, a oseća se i memla, ustajali, hladni vazduh.

Hodnik – tunel vodi u totalni mrak, a ceo ambijent prilično jezivo deluje, kao da je iz horor filmova, te je pre početka obilaska neophodno uključiti lampe ili svetlo na mobilnim telefonima.

Mračni, mokri, jedva osvetljeni tunel račva se na dva kraka, u desnom hodniku na zidovima držači, ostaci nekadašnjih telefonskih i telegrafskih linija, a po podu, po koja zgužvana konzerva piva, opušci, dokazi nekih ranijih dolazaka radoznalaca.

U bunkeru, koji zaista nalikuje na lavirint, ima oko devet soba i odaja različite veličine, koje povezuju naizgled potpuno isti hodnici, a u jednom stoji betonski lavabo sa crevom za vodu, to jest ono što je ostalo od njega.

Odaje su potpuno „počišćene“, nema ničega u njima, tek u jednoj ima ostatak telefonskog kabla i prekidač za ventilaciju, te se njihova namena ne može ni naslutiti.

Nakon nekoliko zavijanja hodnika, nailazi se na veoma nizak prolaz, do metar visine, gde postoje šarke, dakle, postojala su i tu teška metalna vrata, a taj tunel vodi do stepenica i otvora za izlaz u slučaju opasnosti, kroz koji je provučena i cev ventilacije.

U ispustu tog otvora, naravno, smeće, pivske boce, konzerve. Na jednom zidu u tunelu stoji i godina izgradnje „1954. raboteno“, a domaćini imaju informacije da su skrivnicu zapravo gradili zatvorenici, te da je ona trebalo da bude komandno mesto, ali i da se od nje ubrzo odustalo i napravljen je drugi komandni štab kod sela Sonje na planini Vodno iznad Skoplja.

Prema nekim raspoloživim podacima, u staroj Jugoslaviji, izgrađeno je 26 takvih i sličnih podzemnih objekata, po naređenju vrhovnog komandanta maršala Tita i postojali su u svakoj od šest bivših republika, a u Makedoniji je, pored skrivnice kod sela Banjane, postojao još jedan takav objekat, a smatra se da ih u Srbiji ima sedam.