Trube u Guči spojile dva brata

Saši koji živi i radi u Nemačkoj i Aleksandru koji je iz Perua putevi su se ukrstili u Požegi. Prvi kontakt ostvarili su pre četiri godine slučajno putem interneta kada je započelo dopisivanje Potežica, sa dva kontinenta.

„I onda on kaže - moj otac je radio od 1975. do 1986. godine u Peruu, a ja da je i moj otac radio u istom tom periodu. Kaže da mu je  otac bio građevinski inženjer,  a ja da je i moj otac bio građevinski inženjer. Kaže da se zvao Srećko, kao i moj otac i kad sam mu tražio fotografiju od oca video sam da imamo istog tatu", priča Saša Potežica.

Da je njihov otac znao da će Sašina majka Biljana tako prihvatiti i drugog sina Aleksandra, možda tu tajnu ne bi krio.

„Nema ljutnje i da je Srećko živ, reč mu ne bi rekla, jer on je bio mnogo dobar i suprug i otac i nema razloga da ga ne prihvatim", kaže Biljana Potežica.

Ističe da sada ima i drugog sina koji joj trči u zagrljaj i ljubi je kao majku svoju.

Ni Aleksandar nije očekivao da će pored mame koja živi u Madridu, dobiti i majku u Požegi.

„Prosto sam iznenađen takvim gostoprimstvom i toplim prijemom u domu moje srpske majke, moje druge majke. To je neočekivano iskustvo za mene i zaista prijatno osećanje", kaže Aleksandar Potežica.

Dva brata proslaviće u Guči prvi susret, a planiraju da Sabor trubača iskoriste za porodična okupljanja svake godine. Aleksandar ima još jednu želju, da dobije srpski pasoš, na koji ima pravo po ocu, ali i zato što se, kako kaže, smatra Srbinom.