Kada žene pevaju kao muškarci

U Japanu, zemlji u kojoj se za naklonost publike – osim tradicionalnih domaćih formi teatra kao što su no drama, kabuki ili lutkarsko pozorište bunraku – nadmeću i trupe koje stvaraju u zapadnjačkom stilu i razne savremene alternativne scene, „Muzički teatar Takarazuka“ je poslednjih decenija najposećenija i najpopularnija pozorišna trupa.

To samo po sebi možda ne bi bilo dovoljno da se ispune novinski stupci. Međutim, taj teatar iz istoimenog grada u prefekturi Hjogo novinarski zadatak čini lakim, jer njegova praksa i istorija nude pregršt fascinantnih činjenica i detalja, od kojih je verovatno najneobičnija ta da u njemu žene igraju sve muške uloge.

Štaviše, one su listom neudate, ne samo zbog toga što gust raspored i naporne vežbe i probe zahtevaju fizičku spremu koja ne dozvoljava prekid usled trudnoće već i stoga što kolektiv ljubomorno neguje svoju dugu tradiciju – u vreme osnivanja u drugoj deceniji prošlog veka, program odgoja mladih umetnica sadržao je i izraženu moralnu notu i aspiracije da se od njih, u skladu s konfučijanskim idealom porodice, naprave i dobre supruge i majke, zbog čega članice koje se odluče na brak i rađanje dece po pravilu napuštaju trupu.  

Magnet za devojke

To, međutim, ne umanjuje njenu privlačnost za devojke koje sanjaju o tome da život posvete muzici. Popularnost kod publike, profesionalni i društveni status koji donosi pripadnost toj prestižnoj trupi, kao i izazov koji predstavlja ovladavanje pesmom, plesom i glumom veliki su motiv za mlade, pa je konkurencija na strogom prijemnom ispitu žestoka – za svako slobodno mesto prijavi se između 20 i 50 devojaka.

Pre nego što se priključe redovnoj grupi izvođača, nove članice se obučavaju dve godine i dužne su da osim pevanja, baleta, plesa i glume, vežbaju klavir i tradicionalne žičane instrumente koto i šamisen. Kuriozitet je da se one upućuju na par nedelja u japansku armiju da se nauče postrojavanju, pravom držanju, urednosti i disciplini. One takođe, slično vojnoj praksi, nemali deo slobodnog vremena provode detaljno i pedantno čisteći sobe internata u kojem su smeštene i prostorije u kojima vežbaju.

Neobična istorija

Činjenica da čitav kolektiv čine isključivo žene u stranim medijima često se tumači kao protivteža kabukiju, tradicionalnom japanskom pozorištu u kojem muškarci igraju sve uloge, uključujući i ženske, odnosno, kao izraz emancipacije žena u umetnosti, a ima i pokušaja da se sastav i velika popularnost trupe među ženama u Japanu objasne i psihološki, kao manifestacija polusvesnih ili nesvesnih nagona seksualne prirode.

Mada u tome možda ima neke istine, glavni razlozi za to što trupu čine samo žene zapravo leže u konkretnim ekonomskim i društvenim okolnostima s početka dvadesetog veka, kada je osnovana – pre nego izraz visokih moralnih i filozofskih stremljenja ili manifestacija zatomljenih poriva frojdovskog tipa, sastav trupe je posledica vrlo pragmatičnih rešenja za svakodnevne probleme, kao što su poslovanje i razvitak preduzeća, nedostatak novca ili javna kritika.

Naime, taj teatar, koji izvodi adaptirane i originalne mjuzikle i glamurozne plesne tačke, osnovala je tada mlada železnička kompanija koja se borila za opstanak i mesto na tržištu prevoza ljudi i robe. Privatno preduzeće „Hankju“, sa sedištem u trgovačkom i industrijskom gradu Osaki, upravo je bilo izgradilo železničku liniju koja je polazila iz srca tog velegrada, ali se završavala na periferiji u mestašcu Takarazuka, koje je u to vreme bilo vrlo retko naseljeno. Da bi izbegla velike gubitke koje je nagoveštavala relativno nepovoljna geografska lokacija pruge, kompanija je morala da osmisli način da privuče više putnika u svoje vozove.

Kao nužnost nametnula se ideja da se u samoj Takarazuki stvori novi sadržaj koji bi građane Osake podstakao da više putuju u to malo naselje. S obzirom na to da je u njemu već postojala četvrt sa tradicionalnim javnim kupatilima izgrađenim na toplim izvorima i da je naselje po njoj bilo poznato, rukovodstvo kompanije, sa osnivačem i predsednikom Ićizo Kobajašijem na čelu, odlučilo je da podigne novi banjski objekat koji bi se razlikovao od drugih po tome što bi bio modernog izgleda i sadržaja, odnosno, imao prostorije koje bi bile u skladu s promenama u stilu života koje je diktirao proces vesternizacije japanskog društva, započet krajem devetnaestog veka.

Međutim, ispostavilo se da to nije bilo dovoljno da probudi interesovanje građana Osake, pa je izgrađen i zatvoreni bazen, prvi u Japanu. No, kako u to vreme, zbog strogih moralnih nazora, muškarci i žene nisu mogli da se kupaju zajedno u istom bazenu, kao i zbog toga što voda u njemu nije bila zagrevana, poseta je bila slaba. 

Nemajući kud, železničari su uklonili vodu iz bazena i pretvorili ga u parter sa sedištima, te su na njegovom obodu počeli da organizuju modne izložbe i druge komercijalne događaje namenjene ženama. Pritom su formirali i malu muzičku grupu koja bi svirala pratnju za te događaje. Bila je sastavljena isključivo od devojčica uzrasta između deset i 14 godina, a deca su izabrana upravo da bi se uštedelo na troškovima za profesionalne izvođače. U narednih nekoliko godina, mali orkestar prerastao je u muzičku školu i teatar koji prima devojke koje su završile srednju školu.

Osnivanje trupe, dakle, bilo je motivisano ekonomskom potrebom i predstavljalo je deo biznisa jednog preduzeća, a počeci su bili vrlo skromni. 

Kao takav, „Muzički teatar Takarazuka“ bio je podložan i društvenom pritisku. Naime, kada je 1919. godine Kobajaši novooformljenom teatru pokušao da pridoda muške izvođače, suočio se sa kritikom da je neumesno da muškarci u zemlji plešu i pevaju dok desetine hiljada njihovih vršnjaka, poslatih u Sibir da pomognu gušenju Oktobarske revolucije i, po mogućstvu, zauzmu istočni Sibir, ginu i pate u surovim uslovima.

Neobični osnivač

Mada činjenica da je muzički teatar osnovala jedna železnička kompanija jeste neobična, ona nije proizvoljna ili nelogična – njegov utemeljivač, krupni industrijalac Ićizo Kobajaši, bavio se poslovima vezanim za finansije i menadžment, ali je u ranoj mladosti, kao srednjoškolac i student, pisao romane i priče, te u jednom listu u svom rodnom kraju, prefekturi Jamanaši, objavljivao pozorišne kritike.

Kobajaši je do kraja života ostao patron trupe, koja je iznedrila brojne zvezde japanskog teatra. I on sam je imao neobičnu, može se reći, zvezdanu karijeru – osim železničke kompanije koja i danas postoji i saobraća u trouglu između gradova Kjoto, Osaka i Kobe, najvećim naseljima zapadnog dela mnogoljudnog ostrva Honšu, osnovao je i poznati lanac robnih kuća „Hankju“ i važnu filmsku kuću „Toho“, koja je i danas najveći operater bioskopa u Japanu.

Kobajaši je čak bio postavljen i na funkciju ministra trgovine i industrije, a zatim i ministra bez portfelja u teškim ratnim godinama, kada je međunarodna trgovina bila u potpunosti onemogućena, a industrija podređena ratnim naporima.

Po završetku rata i pred kraj sopstvenog života, dok je uz Takarazuku predvodio kompaniju „Toho“, ta filmska kompanija je 1954, u istoj godini, domaćoj i svetskoj publici podarila legendarna kinematografska dela Sedam samuraja i Godzilu.

Sinonim veštine, glamura i uspeha

Počev od tridesetih godina prošlog veka, pod uticajem muzičkih revija u kojima je uživao društveni krem Pariza i upečatljivih brodvejskih mjuzikala čije su note odjekivale i u studijima u Holivudu, „Muzički teatar Takarazuka“ je uspostavio svoj prepoznatljivi recept: revijalna izvedba raznolikih, tematski labavo povezanih plesnih tačaka u japanskom i zapadnom stilu i prikazivanje glumački zahtevnih mjuzikala i opereti – sve to na kraju začinjeno dugim defileima kabaretskog tipa sa gromoglasnim horskim pevanjem i obiljem šljaštećih kostima i predimenzioniranog perja, sa očiglednom namerom da se, po ugledu na francuske uzore, gledalac obavije zavodljivim ogrtačem raskoši i glamura.

Teatar, čije predstave godišnje uživo vidi oko dva miliona ljudi, poseduje dve velike dvorane sa dve, odnosno dve i po hiljade sedišta, koje su uvek pune, jer oko 400 aktivnih članica rade podeljene u pet grupa, od kojih svaka ima sopstveni repertoar i nastupe, a armija vernih obožavalaca, koja uglavnom obuhvata žene svih uzrasta iz srednjih i viših slojeva društva, decenijama ne gubi na snazi.

Teatar ima i sopstvene novine i lanac prodavnica u kojima se prodaju nosači zvuka, fotografije, posteri, kalendari i knjige. On takođe žanje prihode od ugovora sa proizvođačima kozmetike, odeće, dodataka ishrani i školskog pribora.

Devojke i žene koje u njemu nastupaju, posebno one koje igraju zahtevne muške uloge, uživaju tretman poput onog koji imaju holivudske zvezde: bodre ih i progone klubovi obožavalaca, o njima se pišu knjige i ispredaju legende. 

Muzički teatar, čiji su koreni u skromnim dečjim izvedbama namenjenim za poboljšanje platnog bilansa mlade železničke kompanije, tako je sada ne samo simbol talenta, veštine i posvećenosti umetnosti već i glamura, društvenog statusa i materijalnog uspeha. 

U tom slavnom umetničkom kolektivu, izvođačice i danas, u prvim godinama svoje karijere, imaju status zaposlenog u železničkom preduzeću „Hankju“.