Kamikaze – između divljenja i prezira

Istoriju delom oblikuju nagli, dramatični događaji, poput revolucija i ratova, a delom spori i postepeni procesi poput akumulacije znanja i inovacija ili izgradnje kulturnog identiteta. Međutim, i važni prevrati i kolosalne bitke neretko imaju početke u skromnim, gotovo neprimetnim događajima – u pojavi novog koncepta u malo poznatoj knjizi, u razgovoru istomišljenika u kafani ili u stisku ruke pregovarača u hotelu.

Ideja da se nepovoljni tok rata može preokrenuti ako se stotine pilota žrtvuju tako što će svojim avionima udariti u neprijateljske brodove u početku je bila samo to – ekscentrična ideja u glavi kapetana Motoharu Okamure, iskusnog test-pilota i komandanta vazduhoplovne baze u Tokiju, koji je ispravno naslutio da će se za žrtvovanje prijaviti mnoštvo dobrovoljaca, ukoliko nadređeni prihvate njegov predlog.

Božanski vetar za spas nacije

Nekoliko meseci kasnije, regrutovani su prvi piloti koju je svoju hrabrost i odanost trebalo da dokažu caru i otadžbini čeonim poniranjem u smrt. U 13. veku, u dva navrata, tajfuni su uništili ogromne flote mongolskih osvajača nadomak obale Japana, poštedevši ga dugog ropstva, što su branioci protumačili kao božju intervenciju. Pošto je sedam vekova kasnije Japanu ponovo zapretila opasnost od invazije, a u pilote dobrovoljce polagana nada da će svojim delovanjem, slično pomenutim tajfunima, naglo promeniti tok rata, njihova formacija je nazvana „Jedinica za specijalne napade Božanski vetar“.

Letači tog odreda, sada širom sveta poznati kao „kamikaze“, što je jedno od dva moguća čitanja japanskih ideograma koji znače „božanski vetar“, na put bez povratka polazili su nakon molitve za porodicu i državu i nakon ispijanja čaše ljutog sakea. Nosili su pojaseve koje su im isplele majke i kabine ukrašavali lutkama koje su predstavljale porodicu, a koje su im sašile sestre ili učenice u školama širom Japana, kako ih na poslednjem putovanju ne bi zahvatio strašan osećaj ledene usamljenosti.

Kamikaze između levice i desnice

U Sjedinjenim Državama tokom rata, oni su opisivani kao fanatici ispranog mozga koji potcenjuju i preziru život ili kao očajnici koji uzalud pokušavaju da odlože neminovni kraj. Bili su objekat mržnje, ali i pritajenog poštovanja, jer svestan pohod u smrt, želeli to da priznamo ili ne, uz zgražavanje izaziva i divljenje, pošto podrazumeva pokoravanje najjačeg od svih strahova.

Sa određene vremenske distance nakon rata se o njima u Americi najčešće govorilo kao o potrošnoj robi i oruđu kojim je manipulisao totalitarni, militaristički režim, odnosno, kao o lutkama čije su konce pokretali beskrupulozni moćnici.

U samom Japanu, tokom borbi kamikaza, piloti su slavljeni kao neustrašivi heroji koji su na oltar božanskog cara i domovine bez oklevanja položili ono najvrednije što imaju – bili su simbol duševne čistote japanskog ratnika i dokaz superiornosti japanskog duha nad kukavičkim neprijateljem. I danas se među desničarima u Japanu naglašavaju njihova hrabrost, patriotizam i odanost caru, te se o njima govori kao o nesebičnim i nepokolebljivim velikanima.

Uz taj pompezan i idealizovan prikaz koji serviraju nacionalisti, u japanskom društvu kroz knjige, izložbe i filmove nastavlja da tinja kult tih boraca kao tragičnih junaka – kamikaze piloti i danas uživaju blagu naklonost i saosećanje građana koji ih doživljaju kao obične ljude kojima je dat neobičan i surov zadatak, koji su bili otrgnuti iz svojih porodica i škola i sasečeni u cvetu mladosti, a da nikada nisu upoznali radost ljubavi, braka i roditeljstva.

Izraz sentimenta koji u žrtvi za otadžbinu i cara vidi neku vrstu uzvišene tragedije i razlog za ponos je i pokušaj u 2014. godini da se oproštajna pisma mladih pilota kamikaza registruju kao svetska kulturna baština, što je naišlo na veliko protivljenje u Kini i Južnoj Koreji, koje su najviše propatile pod japanskom okupacijom.

Pokretači te inicijative bili su kuratori „Muzeja kamikaza i mira“ u mestu Ćiran na ostrvu Kjušu, odakle su na put bez povratka poletali mladi regruti, i lokalne vlasti prefekture Kagošima u kojoj se to mesto nalazi. Njihova motivacija, verovatno, nije bila čisto ideološka – sve što nosi ime svetske baštine predstavlja izuzetno snažan magnet za japanske turiste, pa se od registracije mogao očekivati i veliki ekonomski dobitak za muzej i gradić u kome se nalazi.

Međutim, činjenica da je ta inicijativa potekla upravo nakon otprilike godinu dana od dolaska na vlast kabineta premijera Šinzo Abea, nacionaliste koji je sklon minimiziranju odgovornosti ratnog režima, nije promakla mnogim japanskim intelektualcima, naročito onima koji naginju ka levici i kamikaze doživljavaju kao više ili manje ideološki zadojene mladiće koji su bili instrumenti u rukama brutalnog državnog aparata, koji se nije libio da za svoje megalomanske ciljeve žrtvuje i poslednjeg građanina.

U kontekstu oživljavanja nacionalizma i borbe protiv njega, u Japanu su tako u žižu javnosti dospeli i davno preminuli piloti kamikaze, pa poslednjih godina bukti debata o smislu i karakteru njihovih dela, a samim tim i o tome kakvi su oni bili ljudi – da li časni i hvale vredni junaci, prave ljudske gromade visoke društvene svesti i velike građanske i ratničke vrline, obični mladići koji su protivno svojoj želji nevini gurnuti u smrt i pritom, kako i dolikuje vojnicima na braniku otadžbine, dali sve od sebe ili pak ideološki opijeni i stoga slepi instrumenti militarizma i šovinizma.

U skladu sa odgovorom na ta pitanja variraju i emocije prema njima: od glasnog divljenja i obožavanja na krajnjoj desnici, preko saosećanja, žaljenja i poštovanja među običnim građanstvom, do potpunog odricanja, pa i prezira na intelektualnoj levici.

Izjave preživelih članova jedinica kamikaza, koji su danas među nama samo zato što su ih vremenske prilike ili kraj rata sprečili da poginu, o tome kako su se osećali razočarano kada im je saopšteno da zbog kapitulacije neće moći da ovenčaju svoj tada kratki život trijumfom duha i vrline nad strahom i o tome kako su se osećali kao izdajice u odnosu na svoje preminule drugove, takođe su izazvale različite reakcije – od pohvala za predanost i lojalnost, preko nemog klimanja u znak razumevanja, do ironičnih komentara o snazi ideološke propagande za vreme rata.

Nadmudrivanje između desnice i sve slabije levice naročito je vidno kada su u pitanju oproštajna i druga pisma poginulih kamikaze pilota. Tako na citate redova koji odišu vatrenim patriotizmom i veličaju lepote japanske zemlje i duhovnosti i na isticanje zakletvi caru i otadžbini koji dolaze zdesna, kritičari sleva odgovaraju ukazivanjem na to da su pisma pre slanja porodicama bila davana na uvid cenzorima i na to da je većina mladića u njima izražavala zabrinutost za budućnost svoje porodice i zavičaja i svoju neizbežnu smrt videla kao zalog za njihovu odbranu, a ne kao žrtvovanje za državu i cara.

Oni navode svedočenja o prebijanju tokom obuke, koja su negativno uticala na moral pilota, kao i prisilu nad onima koji su se vratili u bazu neobavljenog zadatka. U nastojanju da potkopaju mit o kamikazama kao neustrašivim i nepokolebljivim junacima koji su rado išli u smrt, oni čak ističu izveštaje da su se putem radio veze u poslednjim sekundama pred udar aviona iz njihovih kabina, više nego povik „Živeo car!“, mogli čuti krici užasa, plač i dozivanje majki.

Neefikasna taktika?

Oštrica kritike protiv jačanja kulta kamikaza danas nije samo usmerena na intelektualno i moralno tumačenje njihove motivacije već zalazi i u vojna pitanja kao što su materijalni i strateški efekat samoubilačkih napada i efikasnost te taktike u odnosu na druge vrste borbe. Japanski kritičari danas tvrde da je ukupna uspešnost tih jedinica, od otpočinjanja samoubilačkih akcija do kapitulacije, iznosila samo 11 procenata, dok su bombarderi u nekim svojim akcijama beležili više od 30 odsto pogodaka, te da je stoga žrtvovanje ljudi u napadima kamikaza bilo potpuno besmisleno i neopravdano.

Međutim, napad koji se tradicionalno uzima za prvu zvanično potvrđenu akciju japanskih pilota samoubica bio je daleko uspešniji nego što bi moglo da se nasluti na osnovu pomenutog proseka. U njemu je odeljenje sastavljeno od pet letelica uspelo da pogodi četiri američka broda koja su učestvovala u operaciji povraćaja Filipina, koje je general Daglas Mekartur sa svojim trupama napustio početkom 1942. prilikom nezadrživog japanskog prodora u južni Pacifik. Naime, prva jedinica kamikaza oformljena je pod palicom viceadmirala Takiđiro Onjišija, komandanta Prve vazdušno-pomorske flote, čija je baza bila upravo na Filipinima.

Sam Onjiši se u početku oprezno odnosio prema ideji o žrtvovanju ljudi, ali je zbog sve teže situacije na bojištu promenio stav i prihvatio zahteve za formiranje odreda za samoubilačke napade, koji su dolazili od oficira nižeg ranga, a koji su u tome videli i priliku za herojsku smrt dostojnu Puta samuraja.

Šaljući prve pilote u sigurnu pogibiju, Onjiši im je rekao da će njihov plemenit duh nastaviti da čuva domovinu od propasti, čak iako ona doživi poraz u ratu. Oni su pošli u lov na protivnika u blizini ostrva Leite početkom treće nedelje oktobra 1944. godine, u aparatima „micubiši zero“, koji su pod trbuhom nosili bombu od 250 kilograma.

Nekoliko prvih naleta prošlo je bez dejstva po neprijatelju zbog lošeg vremena, ali je onda 25. oktobra jedno odeljenje uspelo da pronađe mete i uništi „Sent Lo“, eskortni nosač nosivosti oko sedam i po tona, te ošteti još tri broda. To je prva dokumentovana organizovana akcija i prvi veliki uspeh „Jedinice za specijalne napade Božanski vetar“, mada pojedini istoričari veruju da su samoubilački napadi japanskih pilota, bar individualno i nezvanično, počeli i ranije.

Po savremenim japanskim kritičarima, razlog za to što kamikaze nisu uspevale da potope veće i bolje oklopljene brodove bio je ne samo relativno mali broj direktnih pogodaka već i to što su njihovi avioni zapravo udarali manjom brzinom i samim tim manjom snagom nego bombe bačene s velike visine, pa šteta koju su pričinjavali često nije bila fatalna po takva plovila.

Dalje, efikasnost kamikaza tokom vremena osetno je umanjilo uvođenje razarača opremljenih radarima i sistema za usklađivanje protivavionske paljbe s više brodova, kao i poboljšanje nišanskih sprava za protivavionske mitraljeze i topove. Takođe, Amerikanci su usavršili tehnička rešenja za umanjivanje štete od napada i unapredili logističku mrežu za opravke. 

S približavanjem američkih snaga Japanu, bilo je i sve manje vremena za obuku novih letačkih kadrova, pa su obrušavanja na američke flote davale sve manje rezultata i zato što su palice japanskih letelica u svojim rukama sve češće držali početnici.

Mada pomenute kritike vezane za efikasnost kamikaza nisu sasvim bez osnova, one ne uzimaju u obzir dva važna elementa – velike gubitke u ljudstvu i psihološki efekat – strah i zamor koji su samoubilački napadi japanskih pilota prouzrokovali kod američkih mornara. Iako, kada se sve sabere i oduzme, kamikaze nisu uspele da zaustave američku ofanzivu i spreče predaju japanske države, pa čak ni da potope neke od najubojitijih neprijateljskih platformi, njihovi pogoci su redovno uzimali danak od nekoliko desetina mrtvih i povređenih, pri čemu su ranjeni često bili bespovratno udaljeni iz borbe jer su zadobijali strašne opekotine od vatrenih stihija prouzrokovanih paljenjem brodskog i avionskog goriva i eksplozijom municije.

U nekoliko navrata su udari kamikaza odneli i po više stotina života – najvišu cenu platio je nosač aviona „Banker Hil“, koji su pogodile dve japanske letelice, odnevši skoro 400 života. Akcije kamikaza su usmrtile ukupno oko 4.900 američkih mornara i još otprilike toliko ih ranile.

Mnogi američki vojnici su svedočili o dubokom strahu i neizvesnosti koju su osećali kada bi se oglasila sirena za uzbunu i začuo zlokobni zvuk obrušavanja aviona. Vojni istoričari u svojim knjigama navode i brojne primere paničnog reagovanja pri napadu kamikaza, pa i pri samom nagoveštaju o mogućnosti njihovog nailaska, poput nerezonskog korištenja velikih količina municije, samopovređivanja ili skakanja u vodu u strahu od lančanih eksplozija, što se znalo završiti i krvavim pirom ajkula. 

Takođe, osim potapanja blizu 50 savezničkih brodova kao što su razarači, minopolagači i transportni brodovi, kamikaze su i oštetile više od 300 plovila od kojih su neka, uprkos tome što su ostala na površini, kasnije morala biti odvučena u staro gvožđe.

Štaviše, iako je nakon velikog početnog uspeha kod Lejtea, gde su kamikaze imale na svojoj strani faktor iznenađenja i kopnenu masu u zaleđu koja ih je činila težim za otkrivanje radarom, njihova uspešnost opala, američka komanda je posle bitke za Okinavu ocenila da je, kada se uračunaju i slučajevi u kojima japanski avioni nisu udarili u američke brodove ali su im padom u neposrednoj blizini ipak naneli štetu, procenat uspešnosti kamikaza bio četiri puta veći od procenta uspešnosti bombi i torpeda kojima su u konvencionalnim napadima Japanci gađali američke flote.

Ako se uzme u obzir da je japanska komanda sa bojišta imala još pozitivnije, mada nerealne procene štete pričinjene neprijatelju, postaje jasno zašto ona nije odustajala od primene taktike samoubilačkih napada, iako je ona, na zgražavanje dela oficirskog kadra, brzo gutala japanske avione i pilote.

Iluziju o pobedi nad ekonomski nadomoćnim ali, navodno, duhovno inferironim neprijateljem koju će doneti nesalomivi duh čistokrvne japanske rase skršilo je obraćanje „živog boga“ cara Hirohita narodu preko radija 15. avgusta 1945, u kojem ga je pozvao da „podnese nepodnošljivo i izdrži neizdrživo“ – reči koje su za Japance značile nezamislivu predaju.

Ipak mnogo japanskih oficira nije odgovorilo na taj carev poziv. Njihov svet vojničke slave, osvajanja i avanture, sve ono čemu su posvetili život – ciljevi poput proterivanja Zapadnih sila iz Pacifika i japanska dominacija Azije – bilo je srušeno do temelja. Gušili su ih sramota poraza i neizbežno pitanje odgovornosti.

Dan nakon javnog obraćanja cara, viceadmiral Onjiši, najviši komandant mornaričkih kamikaza i njihov patron, je, u skladu sa samurajskom tradicijom, izvršio ritualno samoubistvo rasporivši sebi trbuh mačem. U oproštajnom pismu je naveo da svoj život nudi dušama pilota koje je poslao u smrt i njihovim porodicama. Da bi iskajao greh i pokazao da mu je iskreno žao poginulih mladića, odbio je pomoć sekundanta, čija je funkcija da izvršiocu samoubistva, nakon što je zarinuo mač u utrobu, odrubi glavu kako bi mu prekratio muke. Usled toga, umirao je čitavih 15 sati. I kapetan Okamura, koji je prvi javno predložio formiranje odreda kamikaza, presudio je sebi metkom tri godine po završetku rata.

Heroji, fanatici ili izmanipulisana deca?

Prve kamikaze su bili zreli piloti u tridesetim godinama života, ali je, kako je rat odmicao, u borbu uvođeno sve više mladića i starosna granica za učešće u borbi je spuštana, tako da su pri kraju rata u kabinama lovaca, bombardera i aviona-bombi sedeli maloletnici. Prosečno, piloti jedinica za specijalne napade su imali između 20 i 23 godine.

U njihovim pismima je moguće naći nacionalističke tirade, oduševljenje prilikom da se mrskom neprijatelju zada težak udarac, pa i ushićenje zbog mogućnosti da se ostvari veličanstvena (lepa i herojska) smrt i tako ispuni sveta dužnost prema caru.

Neki od njih hladno govore o svojoj usredsređenosti na poslednji zadatak, u skladu sa drevnom samurajskom tradicijom, koja je naglašavala pribranost u susret smrti, ali i u skladu sa priručnikom za obuku kamikaza, koji je tražio da nadvladaju svaku misao o životu i smrti kako bi se u potpunosti posvetili usavršavanju svojih veština i eliminaciji neprijatelja.

Crnim mastilom istkane stupce oproštajnih poruka, međutim, često ispunjavaju suzama zalivena izvinjenja roditeljima što ih sin ostavlja i neće o njima brinuti pod njihove stare dane. Tu su i u žal uvijene molbe za oprost nemara i lenjosti iz prošlosti, tihim očajem prožeta kajanja za propuštenim prilikama da se uzvrati pažnja ili ostvari ljubav, trezveni i topli pozivi sestrama i devojkama da ne tuguju i da neopterećene nastave život.