Japan, fenomen „smetlarskih vila“

Strani posetioci u Japanu mahom su impresionirani besprekornom čistoćom japanskih ulica. Oni su, međutim, često istovremeno i zbunjeni činjenicom da u toj zemlji ne postoje kontejneri za otpad već domaćinstva svoje smeće prosto odlažu u vezanim plastičnim vrećama ispred zgrada, kao i time što je na ulicama japanskih naselja gotovo nemoguće pronaći obične male kante za smeće – one se nalaze unutar brojnih železničkih stanica ili ispred samoposluga, ali ne i duž šetališta, na trgovima ili pokraj autobuskih stanica, kako je slučaj u Evropi.

Uprkos tom, relativnom nedostatku komunalne opreme za odlaganje smeća, gustini populacije, pa i prisustvu armije kućnih ljubimaca, na trotoarima i u parkovima japanskih gradova se vrlo retko nailazi na opuške cigareta, otpatke i životinjske izlučevine, jer se građani ponašaju savesno i ostatke hrane i ambalažu obavezno nose do kanti za smeće u železničkim stanicama ili čak svojim kućama, a izmet svojih pasa smesta uklanjaju, koristeći lopatice ili prosto rukavice.

Japansko društvo, međutim, nije jednostavno i jednodimenzionalno, pa se u njemu ispod površine, odnosno, onoga što je na prvi pogled očigledno, neretko krije sloj stvarnosti koji je posetiocima u kraćoj poseti, kao što su turisti i poslovni ljudi, teško primetan, pogotovo ako ne poznaju jezik.

Jedan od tih teže primetnih i manje poznatih, ali raširenih fenomena u Japanu jeste problem takozvanih „smetlarskih vila“ – kuća pretrpanih smećem. Njihovi vlasnici osećaju neobičnu strast prema sakupljanju i čuvanju otpadaka, toliku da zbog gomila smeća u svojim domovima i oko njih ne mogu da se normalno kreću i spavaju.

„Smetlarske vile“, poslednjih decenija u Japanu, pravi su društveni fenomen kojem se posvećuje dosta vremena u medijima, ne samo zato što japanska kultura još od prastarih vremena kroz religiju, vaspitanje i praksu u domovima i preduzećima naglašava ritualnu i fizičku čistoću već i zato što kuće pretrpane otpadom ugrožavaju okolinu u higijenskom smislu, te svojim neprijatnim izgledom i mirisom komplikuju život u mesnoj zajednici, jer odbijaju turiste i prolaznike, te nekretninama u blizini obaraju cenu.

Smatra se da u Japanu ima više stotina, a moguće i nekoliko hiljada objekata, u kojima, u skučenim uslovima, okruženi brdom smeća, žive ljudi koji to smeće doživljavaju kao svoju važnu, nezamenljivu imovinu.

Temelj „smetlarskih vila“ poriv za prikupljanjem i posedovanjem

Kada se dogovaraju oko sastanka, govore o trajanju vožnje ili prosto saopštavaju vreme, Japanci obično ne daju približne odgovore i ne zaokružuju brojeve, već kazaljke časovnika čitaju, bukvalno, u minut.

Ako vam je prodavac saopštio cenu koja, recimo, iznosi 104.384 jena i vi kažete „Znači, stotinak hiljada“, on će vas odmah ispraviti, ponovivši sve do poslednje cifre.

Japanske zanatlije poput keramičara, duborezaca, lutkara i inženjera hortikulture, stvaraju minijature koje svojom lepotom oduzimaju dah i mnoštvom finih detalja u posmatraču neretko stvaraju utisak da pred sobom ima fascinantni mikrokosmos.

Ne samo u proizvodnji i stvaralaštvu već i u organizacionim pitanjima Japanci insistiraju na preciznosti i ne trpe improvizaciju, te ulažu mnogo vremena u detalje koji drugi ne primećuju ili ih smatraju nebitnima.

Taj mentalitet i kultura koja se na njemu bazira, umnogome doprinose postizanju i održavanju kvaliteta u proizvodnji, te uspostavljanju pouzdanih, funkcionalnih sistema u saobraćaju, administraciji i drugde.

No, tip ličnosti koja se konstantno ili strasno posvećuje detaljima, istovremeno odlikuje i izrazita potreba za sakupljanjem i posedovanjem, tvrde psiholozi počev još od Sigmunda Frojda, pa stoga možda nije čudno da su domovi do plafona ispunjeni relativno bezvrednim i neupotrebljivim stvarima česti baš u Japanu.

Muke lokalnih uprava

Policajci i higijenski inspektori u Japanu koji su reagovali na žalbe uznemirenih komšija i pokušali da privole vlasnike „smetlarskih vila“ da uklone hrpe smeća tvrde da su ovi neretko samci, često poodmaklih godina i nezaposleni.

Oni u posedovanju isluženih predmeta i smeća, pored osećaja zadovoljstva koje često ne umeju da verbalizuju, nalaze i neku vrstu sigurnosti i utehe, koju psiholozi objašnjavaju kao kompenzaciju za osećaj samoće, izolovanosti i nesigurnosti u vezi sa tim šta donosi budućnost. Ta anksioznost i osećaj besmisla podstiču želju za prikupljanjem i posedovanjem i navode na nekontrolisano taloženje ili kupovinu svari, kažu stručnjaci.

Radnici javnih službi koji izađu na teren nastoje da utvrde da li je gomilanje smeća motivisano takvim, dubljim psihološkim razlozima ili prosto lenjošću, odnosno, da li postoje objektivni razlozi za taloženje otpada, kao što su proizvodnja i prerada sirovina u radionicama i na farmama.

Oni se često suočavaju s problemom definicije otpada, budući da vlasnici „smetlarskih vila", ono što se inspektorima i susedima čini neupotrebljivim, suvišnim ili prljavim, po pravilu vide kao važnu svojinu.

I dok je intervencije javnih službi lako opravdati u slučaju kada je kompulsivni sakupljač svoje „blago“ počeo da širi u okolini svoje kuće i tako omeo saobraćaj ili povredio tuđi posed, slučajevi u kojima se takva individua ograničila na prostor koji joj zakonski pripada praktično predstavljaju nerešivi problem, jer u njima, uprkos tome što gomile smeća ruže pejzaž i prouzrukuju neprijatan miris, ne dolazi do kršenja javnog reda i mira. 

Lokalne uprave u Japanu zato na različite načine pokušavaju da doskoče građanima koji imaju tendenciju da gomilaju smeće u svojim domovima i dvorištima, a koje štite ustav i zakoni o privatnoj svojini koji ne dozvoljavaju službenicima državnih i lokalnih institucija da uđu na privatni posed građanina koji se nije ogrešio o zakon i zaplene njegovu imovinu.

„Smetlarske vile“ kao objekat medijske pažnje i prilika za biznis

Osim mesta u vestima, „smetlarske vile“ vreme u etru dobijaju i kao predmet interesovanja u televizijskim debatama o društvenim problemima, ali i u humorističkim emisijama, u kojima, na primer, poznate javne ličnosti pokušavaju da ubede domaćina da se odrekne svog dragocenog smeća, ili rade na neobično teškom zadatku raščišćavanja nagomilanog otpada.

U Japanu se na internetu mogu naći i privatne kompanije koje se reklamiraju kao specijalisti za čišćenje „smetlarskih vila“ i ponosno ističu svoje rezultate koristeći statistike i fotografije „pre i posle“.

Novi propisi lokalnih uprava o zaštiti životne sredine, koji javnim službama daju više ovlašćenja za intervenciju, moguće da će učiniti da upadljivije ili, u higijenskom smislu, opasnije „smetlarske vile“ uskoro nestanu, a građani koji ih doživljavaju kao sramotu i ruglo odahnu.

Ostaje, međutim, pitanje šta se može učiniti za osobe koje osećaju psihološku prisilu da gomilaju smeće, a koje gubitak te njima važne imovine lišava sigurnosti i gura ih u depresiju.