Veliki gvozdeni falus se i danas pronosi kroz Kavasaki

U industrijskom gradu Kavasakiju, stešnjenom između velegrada Tokija i Jokohame, leži neugledan šinto hram za koji, osim lokalnog stanovništva, malo ko u Japanu zna, a koji je, zahvaljujući svom neobičnom prazniku u inostranstvu poznat više od bilo kojeg svetilišta, kulturne institucije ili fabričkog postrojenja u tom prenaseljenom urbanom centru sa blizu milion i po stanovnika.

„Vruće“ vesti brzo se šire od usta do usta i na društvenim mrežama, pa je put do srca turista i radoznalaca moguć čak i kada gradske vlasti ne svrstaju određeni objekat u turističke vodiče i mediji o njemu ćute.

Popularna destinacija o kojoj ne govore turističke brošure? To bi bio veliki propust vlasti, posebno neoprostiv u Japanu, gde se lokalne uprave utrkuju u isticanju kulturnih, istorijskih i gurmanskih osobenosti sopstvenih sredina, pri tom ne žaleći trud i velike svote novce za njihovu reklamu.

Ipak, predimenzionirani gvozdeni ud koji se ritmično njiše na ramenima zahuktalih, oznojenih muškaraca i, nošen njihovim povicima isto koliko i plećima, kruži naseljem u skladu sa drevnim običajem koji nalaže da se na verski praznik božanstvo pronese kroz čitav kraj kako bi blagodeti koje njegova moć donosi dotakle sve stanovnike, za stidljive, osetljive i moralistički nastrojene je prizor koji sam po sebi objašnjava izostavljanje praznika „Kanamara“ („muškog uda“) iz turističkih vodiča Kavasakija i programskih šema japanskih televizija.

Svake prve nedelje aprila taj gigantski penis, koji, veruje se, daruje plodnost i izobilje, naročito onima koji priželjkuju porod i dobrobit za svoje potomstvo, na svoj milosni, zaštitnički put po ulicama u okolini železničke stanice Kavasaki Daiši kreće iz malenog hrama Kanajama u procesiji sastavljenoj od lokalnih stanovnika, lako odevenih u tradicionalne praznične kostime koji se sastoje od tankog, kratkog ogrtača i jednostavnog belog pojasa oko prepona, sličnog onom koji nose sumo rvači.

Nakon obilaska naselja sledi gozba koja se sastoji od lokalnih specijaliteta, poput pečene hobotnice, lignje i ražnjića od govedine, zalivenih pivom i zaslađenih slatkišima – lizalicama koje su, prigodno, napravljene u obliku penisa različitih dimenzija i boja.

Tada na red dolazi i ono što bi se savremenim rečnikom moglo nazvati žurka – ove godine svirka električnim gitarama sa balkona susednog dečjeg vrtića, gde su se četiri veterana u sedmoj deceniji života trudila da okupljene poklonike, što kulta plodnosti, što dobrog provoda, dovedu u ekstazu lakim, brzim hitovima iz prohujalih decenija.

Naročito su brojni mladi stranci, koje kult falusa privlači kao raritet nezamisliv u hrišćanskom ili islamskom kulturnom kontekstu – učešće u japanskom festivalu za neke od njih je izraz pobune protiv moralnih nazora sopstvenog društva, a prisustvo statua velikih penisa koji krase dvorište hrama nesvakidašnja prilika za nevaljalu, kul fotografiju koja će, uz humoristične komentare, biti podeljena sa prijateljima na Fejsbuku i Instagramu.

Krupnim falusnim simbolima, zajedno sa začuđenim strancima, prilaze i lascivni japanski muškarci koji podstiču svoje partnerke da uz njih poziraju za slikanje.

Obožavanje vatre i plodnosti u jednom

Maleni hram Kanajama, zapravo se nalazi u dvorištu nešto prostranijeg, ali ipak vrlo skromnog šinto svetilišta Vakamija Haćimangu, u kojem je glavni predmet obožavanja duh davno preminulog legendarnog cara Njintokua.

Tu je preseljen kada se pre više od stotinu godina našao na putu koloseka nove železničke pruge. On je prvobitno, u srednjem veku, služio za obožavanje metala i vatre, odnosno, bio posvećen božanstvima rudnika i kovačkog zanata, te se smatrao naročito probitačnim i berićetnim za lokalnu kovačku gildu.

Međutim, pošto su pomenuta božanstva, po ugledu na mitologiju iz starog doba, bila zamišljena kao bračni par, a u tim drevnim predanjima postojao zapis da je boginja koja je učestvovala u stvaranju japanskih ostrva rodila božanstvo vatre, u hramu Kanajama konceptualno su povezani plamen i dolazak na svet, usled čega je počelo da se širi verovanje da božanstva čije se moći odnose na vatru i rudu, takođe imaju blagodetni uticaj na plodnost i rađanje, te s tim u vezi, štite i od veneričnih bolesti.

Tokom prošlog veka taj lokalni kult gotovo je zamro, ali je interesovanje stranih etnografa ponukalo domaće šinto sveštenike da, kroz bolju organizaciju, ožive festival Kanamara, nakon čega je hram, na traženje noćnih dama, na svoje zemljište primio i nove falusne simbole – one su kroz obožavanje muškog uda nastojale da se zaštite od polnih bolesti, posebno pošasti side, koja u to vreme nije mogla da se lekovima drži pod kontrolom.

Hram, stoga, danas u svojim nedrima zajedno sa peći, čekićima i nakovnjima, čuva i statue muških polnih organa, te kao svoje posetioce i poklonike privlači i radnice i radnike četvrti crvenih fenjera.

Učešće društvenog sloja sa one strane zakona pojašnjava izostanak turističke promocije hrama u zemlji, naročito kada se uzme u obzir da tokom pomenutog praznika na scenu stupa i grupa transseksualaca koji, u modernoj verziji drevnog religijskog običaja obilaska naselja u procesiji, umesto tradicionalnog prenosivog minijaturnog hrama od drveta u koji se s pijetetom polaže božanstvo, na svojim ramenima jednostavno nose za grede privezan ogromni plastični ud ružičaste boje, koji izgleda kao da je stigao iz nekog porno-šopa.

Između zabave upitnog ukusa i autentičnog religijskog verovanja

No, uprkos slikanju pohotljivih fotografija, lizalicama provokativnog oblika i jeftinim pink idolima, bilo bi greška shvatiti Praznik uda prosto kao paradu kiča i lošeg ukusa, mada on nesumnjivo sadrži i tu dimenziju. Ovo stoga što se u hramu Kanajama može primetiti i autentično verovanje u natprirodno, u mnogim savremenim kulturama zaboravljen religijski sloj koji je star koliko i čovečanstvo - kult plodnosti.

Naime, dok se turisti neobavezno fotografišu i glasno zabavljaju komentarišući slatkiše u obliku penisa, hram tiho posećuju čitave porodice Japanaca, često tri generacije: bake sa ćerkama i unukama, koje, u želji da magijska moć falusa pređe na njih, dodiruju statue, pred njih ostavljaju novčiće i sklapaju ruke u molitvu. Pri tom, odrasli posebno podstiču najmlađe devojčice da to učine – kažu, kako bi postale majke, bile zdrave i srećne u životu.

Takođe, dok se mase radoznalih turista i poklonika guraju u i oko tesnog hrama, te pretaču u okolne ulice, brojni redari čine sve da spreče saobraćajne nesreće, tuče i neumesne izlive seksualnosti, pa praznik ne prelazi u pijani vrtlog ili orgiju, već ostaje uređeni, mada, istina, donekle iščašeni događaj.

Treba i reći da se, u skladu s dvojnom prirodom hrama, u njemu u novembru održava i praznik posvećen obožavanju metala, kada ga posećuju zanatlije i predstavnici firmi koje se bave njegovom proizvodnjom i obradom.

Najpoznatiji nepoznati objekat u gradu?

Dok Japanci, čini se, prema hramu Kanajama imaju složena i suprotstavljena osećanja koja variraju od radoznalosti do stida, a javne ustanove i mediji izbegavaju da o njemu govore usled čega je u zemlji relativno nepoznat, strani naučnici, turistički radnici i medijski poslenici ga doživljavaju prosto kao neobičan, interesantan deo šarenolikog japanskog folklora koji valja videti i proučiti, zbog čega se ne libe da o njemu pišu i izveštavaju.

Kada se zna da je čuvena fabrika teške industrije „Kavasaki", koja proizvodi sve od brodova i podmornica, preko turbina i građevinskih mašina do motocikala i aviona, taj naziv dobila ne zbog svoje geografske lokacije, već po imenu svog osnivača koji je poreklom iz drugog mesta, nije preterivanje reći da maleno šinto svetilište Kanajama, bar u inostranstvu, polako postaje simbol grada Kavasaki.

Uprkos obilju kiča, može se reći da taj hram, kulturološki gledano, predstavlja redak, pa i dragoceni prozor u davno prošla vremena, u prastaru religiju i način življenja, kao i u ljudsku psihu koja stalno žudi za izvesnošću i sigurnošću u životu.

On zato zaslužuje pažnju, naročito kada u ranom aprilu, pod krošnjama rascvetalog drveća trešnje, zaredaju molitve falusu i na procesiju po naselju pođe golemi gvozdeni ud koji, po lokalnom verovanju, donosi plodnost i dobro zdravlje.